Ко су били људи који су у Совјетском Савезу осуђени на смрт стрељањем због продаје девиза?

Archive photo
За једне су били „непријатељи народа“, за друге жртве противзаконите смртне казне, а у Америци је по њима добила име марка фармерки. Ипак, њихова имена знали су сви. Пре свега зато што је пресудом која им је изречена прекршен један од главних принципа правосудне праксе свуда у свету, да се закон не може примењивати ретроактивно.

„Have you anything for sale?“

Имате ли шта на продају? Овим питањем обраћали су се странцима у Москви „фарцовшчики“, људи који су „на црно“ куповали и продавали дефицитарне увозне производе и девизе. Препродаја која се у СССР-у називала „шпекулацијом“ била је противзаконита, а за евентуалне хулахоп чарапе, жваку или тридесет долара могло се одлежати у затвору до седам година.

Тако је било до 1960. године, до дана познатих као „политичко отопљавање“. Међутим, управо у то време почело је много жешће кажњавање шпекуланата, прво са 15 година затвора, а после и смртном казном.

Долари у туби пасте за зубе

Сматра се да се црно тржиште у СССР-у појавило 1957. године, када је у овој земљи одржаван Светски фестивал омладине и студената, а иза „гвоздене завесе“ стигли студенти из Италије, Шведске, Француске, Америке и других земаља. У том тренутку совјетски грађани могли су да набаве нешто из увоза, такозвани „шик“, једино ако отпутују у иностранство, а то је било дозвољено само реткима. Долазак великог броја странаца променио је ситуацију, па су се врло брзо нашли они који су били спремни да ризикују ради добре зараде. Уосталом таква роба продавала се по астрономским ценама.

Светски фестивал омладине и студената у Москви

Фарцовшчики су углавном били предузимљиви студенти, као и они који су послом били везани за странце, туристички водичи, преводиоци, дипломате, таксисти, девизне проститутке.

Међутим, веома брзо престоничко црно тржиште формирало је систем препродаје са више нивоа.

На дну хијерархијске лествице била су „трчкарала“, они који су директно склапали посао. После њих долазили су „куратори“ и на крају „трговци“. Њихова имена нико није знао, радили су под псеудонимом и само преко посредника. Девизе су биле један од најцењенијих „производа“ због државног монопола на њихову продају, а могли су да их купе само они којима је било дозвољено да изађу из земље. Шверцери су прибегавали невероватним изумима, па су девизе држали и у туби пасте за зубе.

У Москви је 1960. године радила читава „црна“ империја са милионским обртом новца. У исто време КГБ је разоткрио три махера тог тржишта, „трговце“ Јана Рокотова, Владислава Фајбишенка и Дмитрија Јаковљева.

Црни трговци

Први пут Јан Рокотов ухапшен је са 17 година и осуђен за „контрареволуционарну активност“ на осам година затвора, али казну није одлежао до краја, већ је био рехабилитован и чак се вратио на факултет. Управо од затвореника је и сазнао све о шпекулативним схемама.

Јан Рокотов

Тридесетогодишњи Рокотов успео је да успостави организовану мрежу откупа девиза и робе широке потрошње. Главни извор девиза били су запослени у амбасадама у Москви са којима је био у контакту, као и арапски војници са војних академија. Они су га радо и обилато снабдевали златницима царске Русије, иначе робом изузетно цењеном код совјетских нумизматичара.
Он је златнике преносио преко границе у скривеним испод одеће опасачима у које је могло да стане по 500 златника. У јесен 1960. године у претресу ствари арапских шверцера нађено је преко 20 килограма златних новчића. Када је ухваћен и када су му показали фотографије 84 арапских официра, испоставило се да Рокотов само са десеторицом није илегално пословао.

Постојао је још један извор девиза, тајни посао са чланом одбора директора западнонемачке банке „Ото и партнери“. Житељи СССР-а могли су да изнесу приликом изласка из земље највише 30 долара. Рокотов је узимао рубље, а у Немачкој у банци добијала се страна валута, колико год било. И у супротном смеру је ствар функционисала преко рачуна „Ота и партнера“. У СССР-у они су од Рокотовљевих партнера добијали рубље по далеко повољнијем курсу од званичног. Рокотов је заправо први успео да широко примени „фарцовку“ и од шпекулације направи бизнис, а Фајбишенко и Јаковљев били су његови најближи сарадници.

Владислав Фајбишенко

24-годишњи Фајбишенко, најмлађи у поменутој дружини, радио је углавном са студентима. Устајао је, седао у такси и обилазио штићенике скупљајући удео. Његови контрахенти били су специјализовани за спољне ствари. 33-годишњи Јаковљев знао је три страна језика, био на постдипломским студијама и трговао са шверцерима на Балтику, одакле је и сам био родом. Унајмио је и једну пензионерку која ни на који начин није била сумњива и чији је задатак био да седи крај телефона и повезује га са посредницима. Притом Фајбишенко и Јаковљев били су доушници. Неколико година су помагали органима реда да хапсе обична „трчкарала“, студенте, и подмићивали полицију да их не дира.

Дмитриј Јаковљев

Међутим, 1960. године борба против „фарцовшчика“ добила је нову, политичку димензију. За њихову „црну“ империју лично се заинтересовао први секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза Никита Хрушчов. Фајбишенко је ухапшен током трансакције, Јаковљева је издала пензионерка која му је помагала, а са којом су власти направиле договор. Рокотов је ухапшен на железничкој станици док је покушавао да сакрије кофер у гардероби. У тренутку хапшења промет империје био је двадесет милиона рубаља или осамдесет милиона долара по тадашњем курсу.

Сва тројица осуђена су на по осам година затвора, и ту је требало да буде стављена тачку на причу о „црним трговцима“. Међутим, догађаји су кренули непредвиђеним током.

„Молимо вас, без милости према том олошу“

Крајем 1960. године Хрушчов је у посети Западном Берлину у разговару са локалним политичарима упутио једну замерку, рекавши да се „под окриљем окупационих власти град претворио у прљаву мочвару шпекулација, а црна берза повела главну реч“. Одговорено му је да „такве црне берзе као што је московска, нигде на свету нема“. У повратку у земљу, још на аеродрому Хрушчов је од КГБ-а тражио да га обавести о стварном стању ствари. Одлучено је да извештај буде праћен изложбом предмета одузетих од шверцера, у једној од сала у Кремљу. Дан раније донет је указ. За шверц и девизне шпекулације по члану 88 било је запрећено казном затвора од 15 уместо дотадашњих 8 година.

„Шта чека Рокотова и Фајбишенка“, питао је Хрушчов имајући у виду могућу већу казну. Како је указ донет пошто су шпекуланти ухапшени, мера није била легитимна, будући да се закон не може ретроактивно примењивати. „То се може неативно одразити на процес отопљавања у нашим односима са Западом“, упозорио га је шеф КГБ-а Александар Шелепин. Овај аргумент изазвао је код Хрушчова, по речима очевидаца, лавину беса.

На Хрушчовљево инсистирање случај је преиспитан, а тројка осуђена на по 15 година. У својству аргумента Хрушчов је приложио (то је тада било уобичајено) писмо радника фабрике „Металист“ који су били незадовољни благом пресудом. „Ми обични совјетски људи, московски фабрички радници, најлепше вас молимо да будете немилосрдни према том олошу, последњим подлацима и зликовцима“. Међутим после годину дана закон је поново пооштрен и у члан 88 унета смртна казна као најтежа. На крају je суд сву тројицу „фарцовшчика“ осудио на смрт стрељањем.

Никита Хрушчов

Уочи погубљења у јулу 1961. године Јаков Рокотов написао је Хрушчову писмо. „Осуђен сам на смрт стрељањем. Мој злочин је шпекулисање страном валутом и златницима. На мени је два пута ретроактивно примењиван закон... Молим вас да ми спасите живот. Углавном сам скретао с правог пута. Сада сам се препородио и потпуно сам други човек... Имам 33 године, и бићу од користи совјетској држави... Уосталом ја нисам убица, ни шпијун, нити бандит. У овом тренутку памет ми се разбистрила, желим да живим и заједно са осталим совјетским људима градим комунизам.... Молим Вас да ме помилујете“.
Помиловања, међутим, није било. Стрељани су два дана касније.

Шта је било после

Суђење препродавцима девиза уплашило је „фарцовшчике“. Многи су настојали да се ману те работе, а са странцима су робу размењивали за вотку, совјетске ручне сатове и сувенире. По размери то никако није могло да се пореди са Рокотовом и његовом бандом.

Међутим, члан 88 постојао је све до 1994. године и по њему су људи осуђивани на затворске казне и смрт стрељањем. Није помагала ни критика Запада, ни отворено писмо академика и борца за људска права Андреја Сахарова. „Желио бих да вам скренем пажњу да се у СССР-у смртна казна изриче за многе злочине који немају никакве везе са посезањем за људским животом, 1962. године стрељан је старац који је направио неколико фалсификованих новчаница и закопао их у дворишту“.

После тога многи су у Русији случај Рокотов коментарисали речима „да се нашао у некој капиталистичкој земљи био би мулитмилионер“ и „за такво безакоње руководећем кадру земље требало би судити постхумно“. А у Америци ће се појавити марка фармерки Rokotov & Feinberg. Класични модел носи ознаку 88.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“