7 ратова, 60 добијених битака и ниједан пораз: Најбољи војсковођа у руској историји

Russia beyond (Photo: Public domain; Fedor Usypenko)
Звезда Наполеона Бонапарте можда се никад не би уздигла да је Александар Суворов још мало поживео.

„Храбром руском гренадиру никаква војска на свету не може се одупретиˮ - волео је да каже генералисимус Александар Васиљевич Суворов, један од најуспешнијих војсковођа 18. века и највећи ратни стратег у руској историји. Током свог дугог живота (1730-1800) учествовао је у седам ратова, добио 60 битака, а ниједну није изгубио!

Суворов се изузетно разликовао од војсковођа своје епохе, који су волели да напредују полако, да своју снагу заснивају на одбрани, а да нападају само ако поседују бројчану надмоћ. „Треба тући умећем, а не бројемˮ, одговарао би им на то Суворов. Паљба из веома непрецизних мускета и још непрецизнијих пиштоља могла је да нанесе озбиљан ударац само слабо покретним метама, сматрао је руски војсковођа. Не треба сопствену војску излагати противничкој ватри, већ противника сломити дрским и брзим нападом бајонетима, чак и када је бројчано надмоћан. „Метак је луда, а бајонет јунакˮ, говорио је он.

Генералисимус је заступао принцип три „ратничке вештинеˮ: процена, брзина и навала. Под проценом подразумевала се способност да се у непријатељској одбрани пронађе слабо место, одлучујућа тачка за главни напад. Брзина се захтевала у доношењу и спровођењу одлука, у борбеним маневрима на бојишту и у маршевима: „Наша спорост ће увећати непријатељске снаге. Брзина и неочекиваност ће га раздражити и поразити.ˮ Навала се односила на доследна и синхронизована дејства добро обучених јединица које заједнички доносе победу. „У два строја је снага, а у три снага и по: предњи кида, други руши, а трећи докрајчиˮ.

Све три ратничке вештине Суворов је успешно примењивао у биткама против Турака, пољских устаника и Француза. Више пута је, мада бројчано слабији (као у бици код Козлуџе 1774. године или код Фокшанија 1789) одлучношћу и смелошћу извојевао победе.

Александар Суворов није имао навику да се крије иза леђа својих војника („Смрт бежи од бајонета и сабље јунакаˮ), што га у бици код Кинбура 1787. године замало није коштало живота. Рањеног Суворова од јањичара је спасао гренадир Иван Новиков.

Истински тријумф руског војсковође била је битка код Римника 1789. Против армије од сто хиљада Турака Суворов је имао на располагању само седам хиљада руских и 18 хиљада савезничких аустријских војника. Истакавши у први план неочекиваност и брзину, Александар Суворов је рано ујутро 22. септембра тајно прешао реку Римну, потукао прве непријатељске одреде и напао са бока главницу турске војске. На турски табор који је био затечен изненадним нападом јурнула је коњица изазвавши панику међу Турцима, после чега је посао завршила пешадија. 20 хиљада непријатеља је изгубило животе, док је међу савезницима страдало око 500 војника. Због храбрости и одважности Аустријанци су Суворова прозвали „Генерал Напред“.

22. децембра 1790. године Александар Суворов је извео немогућ подухват. Његове снаге су заузеле неосвојив турску тврђаву Измаил на обали Црног мора. Суворов је оценио да кључ успеха лежи у брижљивој припреми напада. Недалеко од Измаила подигнуте су земљане и дрвене копије рова и зидина тврђаве и ту су непрекидно одржаване вежбе. Слаба карика гарнизона Ајдослу Мехмед-паше било је то што је број добровољаца у њему био већи од броја обучених војника. Суворов је рачунао на професионализам, искуство и чврстину својих војника и није погрешио: тврђава је пала. Непријатељ је изгубио 26 хиљада војника, док је руска војска изгубила само 2 хиљаде. „На освајање овакве тврђаве човек се може одлучити само једном у животу“, касније је говорио Суворов.

4. новембра 1794. године током гушења пољског устанка под руководством Тадеуша Кошћушка Суворовљева војска је у јуришу заузела предграђе Варшаве Прагу, при чему је погинуло око 12 хиљада пољских војника и грађана. „У пет сати ујутро кренули смо у јуриш, а у девет сати више није било ни пољске војске која је бранила Прагу, ни саме Праге, ни њених становника... За четири сата спроведена је ужасна освета за пораз наших у Варшави!“ – присећао се генерал Иван фон Клуген, мислећи на Варшавски устанак 17. априла 1794. Тада су, на почетку устанка за време јутарњег богослужења уочи Васкрса становници града изненада напали и убили већи део руског гарнизона. Ипак, уочи напада Суворов је грађанима предложио да одмах пређу у руски табор (што је многе и спасло), а својој војсци је наредио: „У куће не улазити, непријатеље који траже милост поштедети, ненаоружане људе не убијати, против жена се не борити, децу не дирати“. Варшава је капитулирала без отпора 9. новембра.

Катарина II је Суворова засипала чиновима и ордењем, али Павле I који ју је 1796. наследио на престолу није био тако благонаклон према чувеном војсковођи. Суворов, који је навикао на једноставан војнички живот, оштро је критиковао обичаје пруске армије које је увео руски император са плетењем кика, пудерисањем и непрекидном стројевом обуком, смотрама и парадама. „Пудер није барут, перика није топ, кика није нож, а ја нисам Немац, него природни Рус“, говорио је он, па је убрзо завршио у прогонству на свом имању.

Међутим, када је почетком 1799. године основана 2. антифранцуска коалиција савезници су од руског монарха тражили да на челу своје војске у Италију коју је непријатељ освојио пошаље управо Суворова. Убрзо су Французи од „Генерала Напред“ претрпели тешке поразе у биткама на реци Ади и на реци Требији, а читав регион је коначно ослободила и заузела аустријска војска.

За италијанским походом уследио је швајцарски, за који ће се испоставити да је био последњи велики подухват остарелог војсковође. Током неколико недеља под сталним притиском надмоћних снага непријатеља Суворовљева војска је кроз борбе прешла Алпе, на путу поразивши генерала Андреа Масену у Мутенској долини. Суворов је успео да сачува изнурену армију, извукавши се из клопке и доводећи до границе Аустрије. „Побеђујући свуда и читавог свог живота непријатеље Отаџбине, недостајало Вам је само једно: да савладате и саму природу, али сада сте и над њом извојевали победу“, написао је у писму Суворову одушевљени цар Павле и наредио да му се додели највиши војни чин генералисимуса.

Име Суворова слављено је широм Европе. Дивили су му се његови непријатељи и његови савезници. Чувени британски поморски војсковођа Хорејшио Нелсон, који је 1805. године поразио француску флоту у Бици код Трафалгара, писао је генералисимусу: „Засипају ме ордењем, али данас сам добио највеће признање: рекли су ми да личим на Вас.“

Адмирал Нелсон

Двојица највећих војсковођа тог времена – Наполеон Бонапарта и Суворов – без сумње су знали један за другог. „Он је јунак, чудесни богатир, чаробњак!“ – записао је генералисимус о француском вођи у писму свом рођаку: „Он побеђује и природу и људе... Пресекао је Гордијев чвор тактике. Не бринући о бројкама, он свуда напада непријатеља и потпуно га разбија. Он познаје несавладиву снагу навале.“ Бонапарта је, са своје стране, био знатно шкртији у својој похвали, тврдећи да је Суворов имао срце, али не и ум великог војсковође. Никада се, међутим, нису срели на бојном пољу, па није могуће тврдити ко је био вештији у ратовању.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“