Сахаровљев пут до јавне личности био је компликован и трновит. Од малена је поседовао јединствену комбинацију интелигенције и интуиције. Завршио је Физички факултет Московског државног универзитета и био примљен у Академију наука са само 32 године, поставши тако њен најмлађи члан у историји. За разлику од већине својих колега, овај изванредни млади научник је одбио да се учлани у Комунистичку партију, мада је у то доба то био предуслов за успешну каријеру.
1948. године Сахаров је постао део тима који је радио на хидрогенској бомби под руководством чувеног совјетског физичара Игора Тама. То је наредне две деценије био Сахаровљев посао и мисија. У свом раду Сахаров се показао као бриљантан теоретичар и изузетан проналазач. Његове идеје су поставиле темеље за обухватна истраживања на пољу термонуклеарне енергије.
Како су истраживања напредовала, Сахаров је почео да преиспитује моралну димензију развоја оружја за масовно уништење.
„Лично сам уверен да је човечанству потребна нуклеарна енергија. Она се мора развијати, али само уз апсолутно гарантовану безбедност“, веровао је научник.
1961. године Сахаров је апеловао на Никиту Хрушчова да ограничи нуклеарна тестирања. Совјетски вођа је одговорио да научници треба да знају своје место и да се држе изван политике. 1963. године СССР и САД коначно су пристале на таква ограничења у Споразуму о забрани нуклеарних тестирања у атмосфери, космосу и под водом.
1968. Сахаров је написао брошуру „Мисли о прогресу, мирној коегзистенцији и интелектуалној слободи“. Текст је циркулисао у облику самиздата пре него што је објављен изван Гвоздене завесе, у „Њујорк Тајмсу“. Сахаров је осудио трку у нуклеарном наоружању и позвао на смањење нуклеарног арсенала. Такође је позвао на сарадњу између СССР-а и САД, залажући се да обе земље удруже напоре у борби против глади, пренасељености и загађења. Убрзо затим Сахаровљев пророчански есеј је преведен на 17 језика. Његове идеје су стицале све већу популарност.
Због објављивања овог текста Сахаров је изгубио посао. Искључен је из научног центра Арзамас-16, а 1969. се вратио на Институт за физику „Лебедев“ у Москви као старији истраживач.
Сахаров је убрзо престао да се обраћа политичарима који нису могли да схвате његове поруке. Окренуо се онима који су били спремни да га чују. Сахаровљеве поруке биле су искрене, јасне и директне и упућене обичним људима.
1975. године Андреј Сахаров је написао књигу о опасностима тоталитаризма, економске стагнације и репресије етничких мањина под насловом „Моја земља и свет“. Исте године је добио Нобелову награду за мир због „неустрашиве личне посвећености очувању фундаменталних принципа мира“.
Совјетске власти су Сахарову забраниле одлазак у Осло, па је награду у његово име примила његова супруга Јелена Бонер.
„Сада и заувек намеравам да се чврсто држим својих уверења у скривеној снази људског духа“, заветовао се Сахаров 1975.
У децембру 1979. Сахаров је критиковао одлуку да се совјетске трупе пошаљу у Авганистан. Јавно је своју критику изнео у интервјуу за „Њујорк Тајмс“. Убрзо након тога одузета су му сва државна признања и депортован је из Москве.
Андреј Сахаров је седам дугих година провео у егзилу у граду Горки (данашњи Нижњи Новгород), док су КГБ агенти помно пратили његове активности.
19. децембра 1986. године Михаил Горбачов, иницијатор „гласности“ и „перестројке“, лично је позвао Сахарова и рекао му да може да се врати у Москву и настави свој „патриотски рад“.
Сахаровљев повратак је означио промену у односу према дисидентима у Совјетском Савезу. На изненађење многих, Сахаров је изабран за члана новоформираног Конгреса народних посланика.
Упркос све лошијем здравственом стању, оно што је истакнути научник могао да каже са говорнице није могао ниједан други политички активиста. Десетине милиона становника СССР-а слушало га је са дивљењем и поштовањем, а његов глас је увек био миран док је говорио о својим страховима и сумњама.
„Ја нисам професионални политичар и можда ме зато увек муче питања сврховитости и коначних последица мојих деловања. Склон сам да мислим да само морални принципи у комбинацији са непристрасним мишљењем могу да послуже као компас у овим сложеним и контрадикторним проблемима“, рекао је Сахаров једном приликом.
Нуклеарни физичар и борац за људска права преминуо је од срчаног удара 14. децембра 1989. године. Било му је само 68 година. Десетине хиљада совјетских грађана дошло је да се опрости од њега. Његова сахрана је тако постала нека врста протеста у борби за његове идеале: слободу и људско достојанство.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
