Почетком 20. века доминантну позицију Русије на Далеком истоку почео је да угрожава Јапан. Некада у потпуној изолацији, а сада модернизована и новонаоружана, „земља излазећег сунца“ је отворено заступала своје политичке интересе у Кореји и северноисточној Кини, што су традиционално биле зоне интереса њеног северног суседа.
Руско-јапаски рат који је избио 1904-1905. шокирао је цео свет. Нико није могао ни да замисли да руска царска армија током рата неће извојевати ниједну победу и да ће њена морнарица у Бици код Цушиме претрпети најтежи пораз у историји.
15. октобра 1904. године из луке Либава (савремена Лијапаја у Летонији) испловили су војни бродови 2. Тихоокеанске ескадре, формиране на Балтичком мору. Требало је да обиђу пола света како би стигли до Жутог мора и помогли својим колегама из 1. Тихоокеанске ескадре, које су се налазиле под снажним притиском Царске морнарице Јапана.
Од самог почетка кобни поход је кренуо лоше. Ноћу 22. октобра руски бродови, који су се налазили у близини Велике Британије, отворили су ватру на локалне рибарске бродиће, сматрајући их за диверзионе снаге Јапана. Притом је погинуло неколико енглеских морнара и само великим напорима руских дипломата конфликт је мирно разрешен.
Друга Тихоокеанска ескадра је до Далеког истока путовала седам дугих месеци. Код обале Француске Индокине прикључила јој се 3. Тихоокеанска ескадра контраадмирала Николаја Небогатова, која је скратила пут прошавши кроз Суецки канал.
27. маја 1905. године 11 оклопњача, 9 крстарица, 9 торпиљарки, транспортни и помоћни бродови под командом вицеадмирала Зиновија Рожественског упловило је у Корејски мореуз недалеко од острва Цушима, где их је непријатељ већ чекао.
Јапанска Уједињена флота не само што је била бројчано надмоћна у односу на Русе (по броју крстарица и торпиљарки), него је била брижљиво припремљена да дочека ескадру. Адмирал Хејхачиро Того био је одлучан у намери да уништи непријатеља једним нападом.
Јапанци су бродове Рожественског опазили још из велике даљине, док руски командант не само што није спровео потребно извиђање, него није ни израдио никакав јасан план акције у случају сусрета са непријатељем, осим да треба напредовати према Владивостоку.
Припремивши наоружање, руска ескадра се кретала у поретку бразде, што значи да су бродови пловили један за другим на одређеној удаљености, па је тако њихов опсег гађања био смањен. С обзиром да је осим најновијих бродова имала и много застарелих пловила, колона се кретала брзином од 9 чворова. Того је наредио да спорог и тромог непријатеља узнемиравају мале маневарске јединице од четири до шест бродова које су развијајући брзину до 16 чворова престигле руску колону и припремале напад из углова који су њима одговарали.
Зиновиј Рожественски
Public domainНа самом почетку битке тешко је оштећен главни руски брод оклопњача „Кнез Суворов“ на којем се налазио вицеадмирал Рожественски. „Осврнуо сам се. Какво разарање!...“ – присећао се официр штаба команданта Владимир Семјонов: „Кабине на командном мосту у пламену, упаљене крхотине по палуби, гомиле лешева... Сигналне, даљиномерне станице, осматрачнице за праћење пада граната – све је збрисано, све уништено... А иза нас „Александар“ и „Бородино“ такође обавијени димом пожара!“
Рањени Рожественски евакуисан је на други брод, а ескадра је неко време била без команде, што је одиграло погубну улогу у надолазећој катастрофи. Контраадмирал Небогатов који је преузео команду није успео да обједини све снаге под својим вођством и фактички је наставио да командује само својим одредом.
Добро припремљени за битку, са више ратног искуства, боље опремљени и бројчано надмоћни Јапанци су на самом почетку окршаја успели да преузму иницијативу и до краја су је чврсто држали у својим рукама. Ноћу су дефинитивно успели да раздвоје бродове руске ескадре, након чега су њене оклопњаче, крстарице и торпиљарке појединачно постајале лаке мете.
„Док су наши најбољи бродови један за другим нестајали, измучени непријатељском ватром и уништени пламеном пожара, и превртали се, не напуштајући ипак борбени строј, непријатељ је остајао готово нерањив“, присећао се Владимир Костенко, инжењер са оклопњаче „Орао“. Уједињена јапанска флота изгубила је у Бици код Цушиме само три торпиљарке. Притом једна од њих није страдала од руске ватре, него је потонула после судара са другим јапанским бродом.
Губици руске ескадре били су знатно већи од јапанских. Двадесет један брод је уништен у непријатељској ватри или га је сопствена посада потопила после задобијених тешких оштећења: шест оклопњача ексадре, две оклопњаче обалске одбране, четири крстарице, пет торпиљарки, једна помоћна крстарица и три транспортна брода. Погинуло је 5.045 људи, укључујући 209 официра.
Четири оклопњаче, торпиљарка и два болничка брода подигли су беле заставе. У јапанском заробљеништву нашла су се укупно 7.282 човека, укључујући оба команданта: Рожественског и Небогатова.
Седам бродова пробило се до Маниле и Шангаја, где су интернирани. До Владивостока су успели да стигну само крстарица „Алмаз“ и торпиљарке „Брави“ и „Грозни“, односно 870 официра и морнара од укупно 16 хиљада колико је ескадра имала пре битке.
Катастрофа код Цушиме приближила је крају рат против Јапана, који је био поражавајући за Русију. Изгубивши готово све главне снаге своје морнарице, она је постала другостепена поморска сила. Пољуљан је њен међународни војни углед, а унутар земље почело је брзо да расте незадовољство влашћу, што је на крају довело до прве руске револуције 1905-1907.
На Далеком истоку Руска Империја је у потпуности изгубила доминантну позицију. На том положају сменио ју је Јапан, који је стекао прилику да спроводи масовну експанзију на Кореју и Кину. За срамоту претрпљену код Цушиме Јапану је успео да се реваншира Совјетски Савез тек 1945. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
