Каквим играчкама су се играла деца на руском селу?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

У сеоским кућама било је мало играчака, па су брижљиво чуване. А и време за игру било је код сеоске деце драгоценије будући да су већ са пет или шест година помагали у кући и чували млађу децу. Тако су, рецимо, петогодишњаци увелико учили да сами праве најједноставније играчке за млађу браћу и сестре.

Зашто су лутке биле без нацртаног лица и очију

Руским луткама никада нису цртана лица и очи. По писању Галине Дајн која се бавила том врстом истраживања „народне крпене лутке без лица очигледно су сведочанство анимистичких веровања Словена“. Лутке без лица доживљаване су као мртав предмет који зли дуси нису могли да поседну. Лутке са лицем појавиле су се тек крајем 19. века под утицајем западних урбаних играчака. Али зато Русима у осмишљавању најразличитијих врсти лутака није недостајало креативности.

Према древним обичајима жена је одмах чим би схватила да носи чедо почињала да прави крпену лутку обмотавањем. Оне су се правиле само рукама, без шивења иглом, пошто је метал сматран „опасним“ елементом. Лутка је могла да буде скроз крпена или да се пуни сеном или вуном. Пре порођаја стављала се у припремљену колевку, а када би се дете родило била његова прва играчка-амајлија.

Таква лутка могла је да се преповија, облачи и љуља. Наравно, како се временом хабала и прљала није било ни мало тешко развезати је, опрати и поново обмотати, што су временом и деца полако учила. Посебна „подврста“ ових лутака биле су „нежне“, оне направљене од чистих крпица како би деца могла да их мазе и љубе без икакве опасности по здравље.

Лутке од сламе правиле су се понекад и директно у пољу, како би се смирило и разонодило дете. Малишани које код куће није имао ко да чува ношена су у поље, где је цела породица радила. Код куће је с њом могло да се игра много лепше. Нагиздана у хаљину од крпица, лутка која је у ствари била сноп сена засечен одоздо, могла је да стоји на столу или поду, и од вибрација које су се преносиле лупкањем или куцањем да „плеше“. Правилно поткресана, у облику полукруга, лутка није падала, већ се ситним корацима кретала по столу, а плес никада није био исти. Неколико таквих лутака и био је то прави руски плес.

Такве велике лутке стављане су зими у прозоре, између оквира, јер је слама добро упијала влагу, па оне нису бубреле и кривиле се када се топило иње на стаклима. Деца би их добијала тек пошто би одрадиле своје у прозорима.

Чигра

Чигра је у ствари једноставан зврчак, али у руској традицији користио се још и кожни бич који је игру чинио далеко узбудљивијом. Чигра се тесала од дрвета цилиндричног облика пречника од 4 до 8 и висине од 5 до 11 центиметара. Играчка је била изузетно популарна у старој Русији о чему сведоче бројни археолошки проналасци, датирани почевши од десетог века. Са чигром су се играли и Олег Вешти и кнез Игор, као и Владимир прекрасно сунашце. Са сигурношћу се може тврдити да је чигра била најраспрострањенија играчка међу древним Русима.

Чигра се заврти рукама, а затим оштрим ударцима бича подстиче да скаче и све снажније се окреће. Постоји много игара са чигром. Најзанимљивије је играти се зими када се на леденој реци означи терен, а два играча, наизменично ударају бичем чигру покушавајући да је истерају са терена на противничку страну. Мајстори ове игре били су у стању да чигру воде рутом са препрекама или је натерају да направи салто у ваздуху. Руски израз „катиться кубарем“ је исто што и на српском „врти се као чигра“. 

Покретне играчке

Руске кинетичке играчке, или покретне играчке, како се некад говорило, захтевале су специјално резбарење у дрвету и примену пропорција, а правиле су их занатске задруге мајстора играчака. Таквих задруга било је много, свака са својим стилом и традицојом, али без сумње, најпознатије место на коме су се професионално израђивале дрвене играчке, па и кинетичке, била је околина Сергијевог Посада (у 19. веку Богородск). Производња је почела да се шири почетком 19. века, али постојала је од памтивека. По предању сам свети Сергије Радоњешки волео је да прави дрвене играчке и поклања их деци.

Резбари из Сергијевог Посада били су толико вешти да су њихове фигурице од дрвета изгледале као да су од порцелана. Играчке су се правиле од меког дрвета као што су липа и јасика, од којих је рађен дрвени црквени намештај, иконостаси и украси. Локални мајстори баратали су вишековним искуством на том плану.

Центар производње покретних играчака било је село Богородско, удаљено 30 километара од Сергијевог Посада, где су играчке прављене у свакој кући. За разлику од већине играчака из других артеља играчке из Богородска нису бојене, поента је била у покрету. 

А који су „модели“ били најпознатији? Пре свега реч је о „Мушкарцу и медведу“, који наизменично ударају по наковњу, када се покрене правоугаоно постоље.

Било је и много играчака са закаченим за конац дрвеним тегом чијим окретањем су птице окупљене у кругу почињале да кљуцају зрно, косци, да косе траву и томе слично. А најједноставнија играчка са таквим тегом била је зец (или војник) са бубњем.

Звучне играчке

Најпознатија звучна играчка била је глинени славуј у који се сипала вода. Птица је тако направљена да када јој се дува у реп чује се „пој“. По речима историчарке уметности Јелене Ковичев звиждук је на сваки начин подсећао на пој птица и плашио, по мишљењу наших предака, зле духове. У Вјатској губернији постојао је пролећни празник „Звиждаљка“ током кога су деца свирала у глинене славује неколико дана непрекидно, дозивајући пролеће и терајући зле духове. Исту функцију имале су и најразличитије врсте звечки.

Постојале су и разне глинене звиждаљке у облику животиња и људи направљене по принципу окарине. И дан-данас задржале су се димковска (Вјатска губернија), хлудњевска (Калушка губернија) или абашевска (Пензенска губернија) традиција израде глинених играчака, при чему су, рецимо, абашевске играчке вековима проносиле древне приказе фантастичних животиња које асоцирају на почетке уметности.