Ово је био најмоћнији тенк на свету: Зашто СССР у своје наоружање није усвојио супертенк ИС-7?

У тенковском конструкторском бироу у тадашњем Лењинграду радио је један веома скромни инжењер-конструктор Николај Федорович Шашмурин. Радило се о генијалном руском/совјетском конструктору. Свима су позната имена Јосифа Котина или Николаја Духова. Са њиховим именима је повезана историја појаве читаве серије тешких совјетских тенкова КВ-1, КВ-2, ИС-1, ИС-2, ИС-3, Т-10. Само експерти за оклопну технику знају за Шашмурина, који је дао немерљив значај у њиховом развоју захваљујући свом раскошном инжењерском таленту.

КВ-1 и КВ-2 су били први тешки тенкови на свету. Међутим, они су имали су озбиљан недостатак – радило се о изузетно непоузданом систему за трансмисију. То је био толико ургентан проблем да се дешавало да се тенкови покваре чим би изашли из фабричког круга- преноси интернет портал РГ.

Николај Шашмурин се ухватио у коштац са овим проблемом где је успео да направи систем за трансимисију који по својој важности није био ништа мањи од саме конструкције тенка. Овај изузетан технички продор је омогућио тешким тенковима да на бојишту постигну брзине које су биле у равни са тенковима средње класе уз истворемено значајно повећање поузданости целокупног механизма. У пролеће 1943.године започела је произодња модификованог тешког тенка КВ-1С (с-скр. од „скоростные“ – брзи, примедна преводиоца) кога је одликовала нова трансмисија. Управо је овај тенк, за разлику од средњег тенка Т34/85 изнео главни терет у епохалној тенковској бици код Курска. Невоља је била у томе што тенкисти, навикнути за проблематичне ситуације код стандардног КВ-1, нису у потпуности искористили могућности новог мењача. Забележено је да је управо ради ових укорењених навика изгубљен одређен брј тенкова КВ-1С, јер су њихови возачи имали велику бојазан да пређу у брзи режим вожње (плашили се квара), који би их у великој мери спасио од сигурног уништења.

Па ипак, у Кремљу су препознали Шашмуринов рад, и како је он једном рекао, дали му одрешене руке за развој нових тенкова. Процењујући технолошке могућности тадашње домаће производње, Николај Федорович је предложио пројекат тешког тенка, који је у историју ушао као ИС-2. Када је Стаљин видео овај танк, који је у његову част довезен директно испред Кремља, он је увереним гласом рекао: на овом тенку ћемо завршити рат, ово је оружје наше победе.

Охрабрени успехом ИС-2, совјетски конструктори Духов и Котин су кренули у стварање заиста јединственог тешког тенка ИС-3. Тенк је био комплетиран у рекордном року и формално је ушао у оклопне јединице пре завршетка Великог отаџбинског рата. Али он се никада није појавио на бојном пољу, чак ни у рату са Јапаном. Разлог за тако нешто је хронични недостатак тешких тенкова који се и даље огледао у изузетно непоузданом систему трансмисије. Што се тиче овог тенка Шашмурин из неопознатих разлога није учествовао у његовом развоју.

На крају Другог светског рата, инжењер Шашмурин је формулисао концепт тенка који би функционисао изнад граничних параметара који су били познати у том времену. Као што је показало искуство Другог светског рата, животни век тенка на бојном пољу је ограничен на један, највише два дана. За то време, он мора да уништи максималан број непријатељских оклопних возила. Због тога мора имати најснажнију могућу оклопну заштиту, највећу могућу снаге мотора, највећу могућу покретљивост и максималну могућу снагу оружја.

Николај Фјодорович је самостално испројектовао и комплетирао конструкцију прототипа тенка који је имао задатак да делује у зони граничних параметара. Његова ознака је била ИС-7. Овај тенк је 1948. године стигао на тенковски полигон Кубинка, где је тестиран по прокламованим карактеристикама. Резултати испитивања били су шокантни за све оне који су у њима учествовали.

Постоје сачувани мемоари Евгенија Кулчитског, главног испитивача оклопне борбене технике СССР-овог Министарства саобраћајног инжењерства. Кроз њих ћемо проћи у кратким цртама:

„Ја сам много слушао о новом послератном тенку који је носио пројектну шифру „Објекат-260“ (ИС-7) и са нестрпљењем сам исчекивао почетак његовог тестирања“ – пише Кулчитски.Без обзира на то што сам био спреман да видим фундаментално нову борбену машину, остао сам запањен колосалним радом његових конструктора и радника фабрике тенкова из Кирова. То је заиста тешко речима описати. Велики Отаџбински рат, који се тек завршио, захтевао је титанско напрезање свих субјеката који су у њему учествовали. Чинило се, да у таквим условима хроничног исцрпљења и замора, тешко може да дође до преласка на нови развојни ниво када је у питању оклопна борбена техника. Међутим, иако је прошло веома мало времена од његовог завршетка, направљен је нови тешки тенк који је по својим карактеристикама знатно надмашио све познате тенкове тог времена“ – истакао је Кулчитски.

„Ниједна компонента на новом тенку није била старог дизајна. Скоро све што се могло на њему видети по први пут је примењено у светској пракси. Указана ми је велика част, што сам на тестирању први сео се за волан новог тенка. Тешко је речима описати моја осећања. При брзини већој од 60 км/ч, са новим тенком се веома лако управљало. Манипулацијама са ручицама и педалама је била веома лагана, док су се брзине мењале буквално са три прста. Степен управљивости са овим тенком је био изванредан у готово свим условима. Буквално сам желео да запевам док сам седео на возачком месту! Такав осећај моћи и истовременог комфора се није могао замислити ни на једној машини. Праву револуцију изазвала је појава система за хлађење снажног дизел мотора који је генерисао више од 1.000 коњских снага. То је био изузетан тенк“ – констатовао је Евгениј Кулчитски, главни испитивач оклопне борбене технике СССР-овог при Министарству саобраћајног инжењерства.

Дакле, по чему је то био препознатљив тешки тенк ИС-7? Једностано његова снага је била у складу са његовим колосалним димензијама. Истворемено, сам тенк није уопште личио на пословично споре и млитаве тешкаше. Његов изглед је имао и елегантну линију, који је у себи интегрисао сву борбену лепоту митског руског витеза Свјатагора. Он по димензијама јесте био огроман, али и изузетно напредан када су у питању све техничко-тактичке способности које треба да поседује један тенк.

Укупна тежина ове Шашмуринове „звери на гусеницама“ је достизала респектабилних 68 тона. Посаду је чинило пет војника. Његове димензије (дужина, ширина и висина) су биле 10/3,4/2,48 метара. Гусенице су имале седам точкова. Основно наоружање се састојало од главног топа калибра 130мм и чак осам митраљеза. На тенк је по први пут постављен тешки митраљез руског контруктора Владимирова који је носио ознаку КПВТ калибра 14,5мм. Он је био спарен са топом. Што се тиче митраљеза борбени комплет се састојао од седам хиљада метака, док је број граната калибра 130мм за топ ограничен на 25 пројектила.Овај тенк је покретао мотор који је генерисао снагу од 1.050 „коња“. Са пуним резервоваром је могаод а пређе 300км. Максимална брзина на путу је износила 60 км/час. Дебљина предњег-фронталног оклопа је износила 150мм, док је купола била заштићена оклопом дебљине 210мм.

Ипак, ово чудо од тенка није примљено у оперативну употребу без обзира на одушевљене коментаре пробних возача који су тестирали ново наоружање. Највероватније га је у томе спречио велики број новина које су биле испред свог времена, које су се пре свега односиле на погонски део тенка. Тек крајем 20 века се појавио тенковски мотор који је могао да генерише више од 1.000 коњских снага, у виду гасне турбине (тенкови Т-80). Међутим, лакоћа са којом се управљало и маневрисало тешким тенком ИС-7 ни до данашњег дана није постигнута.

Данас се у музеју оклопне борбене технике који се налази у Кубинки, може видети једини простали модел овог тенка који на сву срећу није исечен и растопљен.

Нешто више о главном конструктору тенка ИС-7

Николај Фјодорович Шашмурин се родио 13.окторба 1910.године у Санкт Петербургу. Цео свој радни век је провео у овом граду (касније Лењинграду) у оквиру Кировског завода. Он је учествовоа и у конструисању модерног основног борбеног тенка Т-80. Умро је 1996.године као самац у својој викендици која се налазила у близини места Куженкино у околини Санкт Петербурга. Вечна му слава.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!