Истина или лаж? 7 популарних легенди о Стаљину

Kira Lisitskaya (Photo: Hulton Archive/Getty Images; Freepik.com)
Да ли је тачно да је Стаљин читао до 500 страница дневно? Да ли је стварно био отрован пауковим отровом? И да ли је имао дете са 14-годишњом сеоском девојком? Проверићемо шта је од тога истина, а шта измишљотина.

Легенда 1. Стаљин је имао страх од летења и зато је читавом партијском руководству забранио вожњу авионом

Истина

По свему судећи, то је истина, јер је Стаљин у читавом свом животу летео само двапут по 500 километара: када је у новембру 1943. године из Бакуа отишао у Техеран да се сретне са Рузвелтом и Черчилом и када се у децембру исте године вратио назад. У свим осталим случајевима радије је бирао копнени или водени превоз, ма колико дуго путовање трајало. Чак и на конференцију у Потсдаму 1945. Стаљин није отишао авионом, него се само фотографисао поред авиона, а затим у Немачку отпутовао возом.

Овај страх је, међутим, био оправдан. Наиме, тих година авионске несреће су биле редовна појава и у њима су гинули Стаљинови инжењери и сарадници. На пример, до 1933. године није постојала годишња обавезна провера способности пилота нити је било инструмената за ноћно летење и летење у условима слабе видљивости. После једне такве „бесмислене и ужасне несреће” Стаљин је наредио да се категорички забране летови за чланове Политбироа и руководиоце високог ранга. Ономе ко прекрши забрану следила је строга казна.

Легенда 2. Стаљин је ратне планове правио на глобусу 

Неистина

Измишљотину о томе да је Стаљин оперативну ситуацију током Другог светског рата пратио на глобусу (јер се није разумео у карте) и да је, гледајући у њега, издавао наређења, лансирао је његов наследник Никита Хрушчов на XX конгресу у фебруару 1956. године. „А треба рећи да је Стаљин операције планирао на глобусу. (Жамор у сали). Да, другови, узме глобус и на њему показује линију фронта”, забележио је стенограм конгреса. На њему је Хрушчов, осим рушења култа личности бившег вође и разоткривања његових злочина, такође покушао да га представи као тоталног аматера у војним питањима. То, међутим, није било тачно. Стаљинови савременици то потврђују.

Маршал Александар Василевски је записао да је од средине рата Стаљин постао „најснажнија и најупечатљивија личност стратешке команде”, а генерал Сергеј Штеманко је ово написао о глобусу: „Поред стола, у углу [Стаљиновог кабинета], стајао је велики глобус. Морам, ипак, да кажем да за стотину пута колико сам посетио кабинет никада нисам видео да је он коришћен за разматрање оперативних питања. Разговор о управљању дејствима на фронту био би бесмислен на глобусу.”

Легенда 3. Стаљин до десете године није говорио руски, већ га је научио како би постао свештеник

Истина

Стаљин је родом био из Грузије и зато је у детињству говорио на матерњем грузијском језику. Стаљинова мајка је желела да он постане свештеник и одлучила да га пошаље у православну богословију. Али су га одбили, јер није знао руски. Тада је она наговорила децу локалног свештеника да њеног сина науче руски.

„До осме године Јосиф готово није говорио руски, али за две га је научио”, каже историчар Владимир Долматов. „Богословску школу у грузијском граду Горију завршио је са похвалом. Био је одличан студент на првим годинама Тифлиске богословије. Али је избачен због револуционарне делатности. 1924. године почео је да сакупља библиотеку. До краја живота она је бројила преко 20 хиљада књига. Читао је до 500 страница дневно.”

Легенда 4. Псеудоним Стаљин значи челик

Неистина 

Свој главни псеудоним, под којим је Јосиф Џугашвили ушао у историју, изабрао је када је одлучио да напусти оквире регионалне кавкаске политике. С обзиром да подсећа на реч „стаљ” (челик) и да је описивао његову главну особину – чврстину – многи су сматрали да је Стаљин зато изабрао ово име. За његовог живота и неко време после смрти то питање није анализирано.

Касније се, међутим, испоставило да његов псеудоним нема никакве везе са челиком. Међутим, даља тумачења се разликују. Најзанимљивија верзија гласи овако: Стаљин је себи дао такво име у част либералног новинара Јевгенија Стаљинског, који је аутор чувеног превода грузијске поеме Шоте Руставелија „Витез у тигровој кожи”. Стаљин је био велики љубитељ Руставелија, а посебно ове његове поеме, али из неког разлога најбоље издање поеме из 1889. године са преводом Стаљинског било је уклоњено са свих изложби, из свих библиотека, библиографских описа и не спомиње се у стручним текстовима. Историчар Виљам Похлебкин сматра: „Стаљин је, издајући наређење да се издање из 1889. склони, бринуо пре свега о томе да не буде откривена 'тајна' о томе зашто је изабрао свој псеудоним”.

Легенда 5. Стаљин је добио дете са 14-годишњом сеоском девојком 

Истина

Она се звала Лида Перепригина и у време везе са 37-годишњим Стаљином имала је само 14 година. Он је живео у њеној кући од 1914. до 1916. за време прогонства у Сибиру. За то време Лида је родила двоје његове деце. Прво дете је умрло, а друго је родила у априлу 1917. године и било је записано као Александар Џугашвили (под правим Стаљиновим презименом). У селу Стаљина су оптужили да је обешчастио малолетну девојку и морао је да обећа да ће се њоме оженити, али чим је истекла казна прогонства, Стаљин је отишао.

Касније је Перепригина писала Стаљину и тражила од њега помоћ, али није добила одговор. Уместо тога 30-их година је морала да потпише да неће ширити „тајну о пореклу” њеног сина.

Легенда 6. Стаљин је био аскета

Неистина

Популаран мит о томе да је Стаљин читавог живота носио исти војнички шињел, да иза себе није оставио никакву имовину и да је водио аскетски начин живота нема ништа заједничко са стварношћу. Заправо, он је био изузетно богат, јер је имао неограничен приступ  свим добрима и привилегијама. Аутомобили, даче, приватни лекари, храна, бројна послуга у свакој његовој резиденцији, све то је било бесплатно и потпуно о државном трошку. Док је он био на челу СССР-а широм земље за њега је саграђено око 20 званичних резиденција и све су биле опремљене по последњој речи технике. Стаљин никада са собом није носио новац, јер му није био потребан. Али је имао и званичну плату (коју је сам себи прописао) од 10.000 рубаља (око 3,2 милиона рубаља месечно у данашњем новцу или 43.500 долара), као и огромне тантијеме за своја написана и преведена дела. 

Легенда 7. Стаљин је био веома забринут за своју безбедност, чувало га је неколико хиљада припадника НКВД-а

Истина

Стаљина је чувало од неколико десетина до неколико десетина хиљада људи (на пример, приликом његовог путовања у Потсдам на лето 1945). Према сећањима његовог телохранитеља Владимира Васиљева, чак и на свечаним заседањима, која су се одржавала у Бољшом театру, осим обезбеђења око зграде, на улазима и излазима и иза кулиса, сала је била препуна сарадника органа безбедности у цивилу: на три званице ишао је један агент. Није веровао никоме, чак ни својим личним куварима, и на пријемима је храну узимао тек када би се неко други претходно послужио. 

А послератних година обезбеђење Стаљинове „Ближње” даче код села Волинскоје могло се упоредити само са обезбеђењем Хитлерове „Вучје јазбине” (Волфшанце): „Једини пут до даче дању и ноћу је контролисала милиција. Били су то крупни, плећати момци, сви у чину капетана и мајора, мада су носили еполете старијег водника. Шума око даче је била густо преграђена бодљикавом спиралном жицом. Ако би човек чак и успео кроз њу да прође, не бих био у његовој кожи. На њега би јурнули немачки овчари који су стражарили поред жице затегнуте између стубова”, писао је Васиљев.

„Следећу линију заштите чинили су сензори донети из Немачке. Два паралелна зрака поуздано су покривала пролаз. Ако би, рецимо, зец скочио између њих, на пулту дежурног би се упалила лампица која је показивала у којем сектору се налази преступник. Затим се пружала ограда висока пет метара од дебелих дасака. На њој су били направљени прозорчићи-пушкарнице код којих је била наоружана стража. Следила је друга ограда, мало нижа. Између њих су били постављени морски сигнални рефлектори. А поред саме куће дежурало је лично обезбеђење, тзв. 'деветка'” – сећао се Васиљев.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“