Рат који је против Совјетског Савеза водила нацистичка Немачка био је борба до тоталног уништења. И док су агресори у окупираним западним земљама настојали да сачувају какав такав привид цивилизованог односа према локалном становништу, на истоку, према људима „ниже врсте“ нису имали никаквих скрупула.
Немачки казнени одреди побили су плански на окупираним територијама у СССР-у седам и по милиона људи. Погубљивани су Јевреји, Роми, комунисти, као и мирни грађани осумњичени за пружање помоћи партизанима. За једног убијеног немачког војника били су у стању да спале цело село заједно са његовим житељима.
Поред „ескадрона смрти“ који су били специјално формираних за уништење Јевреја и бољшевика у чињење ратних злочина били су умешани и војници СС трупа и Вермахта. Интензивно су им помагали балтички, белоруски, украјински и руски колаборационисти.
Немачке трупе заузеле су главни град совјетске Украјине Кијев 19. септембра 1941. године, а осам дана касније у граду су почела масовна погубљења. Прве жртве били су 752 пацијенaта локалне психијатријске болнице.
Непосредно после тога на је ред дошло јеврејско становништво Кијева. Људи су добили наредбу да се јаве 29. септембра у осам сати ујутру у јаругу Бабји јар на северозападном крају града наводно ради пописа и даљег пресељења. Одбијање послушности кажњавано је смрћу.
На хиљаде људи ишло је са стварима у рукама у сусрет смрти, без икакве свести о томе. Оне који су своју судбину прозрели и ухватила их паника, немачки војници на силу су довлачили.
„Мама нас је штитила, колико год је могла, трудила се да ударци заврше на њој, а не на нама“, сећа се Гења Баташева, која је све то неким чудом преживела. „Људи су чупали косу, хистерично викали, лудели. Одједном угледала сам бебу како лежи на земљи и плаче. Фашиста јој је пришао и кундаком јој смрскао главу. У том тренутку вероватно сам изгубила свест и не сећам се шта се после дешавало“.
На месту погубљења осуђене су стављали на ивицу јаруге, по 30 до 40 људи и пуцали у њих из митраљеза. Хице је заглушивала музика и бука авиона који су летели изнад јаруге. Дечица су гурана у понор још жива.
29. и 30. септембра стрељано је 33 771 особа. На тај начин Немци су за два дана уништили скоро целокупно јеврејско становништво Кијева. У Бабјем јару пре него што је Црвена армија ослободила град, 1943. године убијено је између 70 и 200 хиљада људи.
Јединица 118. полицијске бригаде упала је у Минској области у совјетској Белорусији 22. марта 1943. године, ујутру, у заседу партизанске бригаде „Ујка Васа“ Василија Вороњанског. У пуцњави је убијено неколико војника и љубимац Адолфа Хитлера шампион Берлинске Олимпијаде из 1936. године у бацању кугле капетан Ханс Велке.
За партизанима који су се повукли у село Хатињ кренуо је 118. батаљон кога су чинили углавном украјински колаборационисти, као и злогласни СС батаљон Дирлевангер. После кратке борбе село је напуштено, а казнени одред га је одмах опколио.
Мештани су насилно истерани из својих кућа напоље и сатерани у шупу и закључани. Пошто су Украјинци запалили сламени кров унутра је настала паника. Људи су почели да вичу, плачу, моле за милост и насрћу на закључана врата.
Када су после неколико минута људи избили врата и почели да беже из шупе, полиција је осула паљбу из аутоматских пушака и митраљеза.
„Са својим 15-годишњим сином Адамом нашао сам се поред зида, убијени грађани падали су на мене, још живи људи бацали су се у гомили, попут неког таласа, из тела рањених и убијених текла је крв“, сећа се Јосиф Камински. „Запаљени кров се обрушио, страховити, снажни урлик људи се појачавао. Живи људи који су испод крова горели толико су викали и покретали се да се кров једноставно окретао“. Камински који је задобио тешке опекотине неким чудом је успео да преживи, али је изгубио сина.
У закључаној шупи у селу Хатињ било је живо запаљено 149 људи. Од тог броја њих 75 били су деца, а најмлађи малишан Толик Јаскевич имао је свега седам недеља. Пошто су побили људе Немци и Украјинци опљачкали су, а затим и спалили село.
Начелник штаба 118. батаљона који је био на челу полиције током масакра Григориј Васјура успео је да сакрије своју прошлост и после рата мирно живи у Совјетском Савезу представљајући се као ветеран. И тако све до 1986. године када је овај 71-годишњи припадник казненог одреда откривен и убрзо после тога стрељан.
Хатињ није ни прво ни последње совјетско село које су Немци заједно са његовим житељима сравнили са земљом у Другом светском рату. Међутим, управо оно је постало једно од најпознатијих симбола бруталности нациста на окупираним територијама СССР-а.
Григориј Васјура
Central Archive of the KGB (State Security Agency) of the Republic of BelarusНа причи о уништењу Хатиња заснован је потресан филм о Другом светском рату „Иди и гледај“ Елема Климова. „Помислио сам, свет за Хатињ не зна. За Катињ и стрељање пољских официра се зна. А за Белорусију не. Мада је тамо изгорело више од 600 села. Зато сам одлучио да снимим филм о тој трагедији“, говорио је редитељ.
У ноћи измећу 26. и 27. фебруара 1943. године партизани Алексеја Фјодорова напали су мађарски гарнизон, смештен у засеоку Корјуковка у Черниговској области у Украјини. Рација је била успешна, погинуло је 78 непријатељских војника, осморица заробљена, дигнута у ваздух фабрика за обраду дрвета, команда, железничка станица, мост и магацин са горивом. Поред тога из локалног затвора ослобођено је више од сто сужања.
У знак освете уследила је одмазда окупатора која није била усмерена на партизане, него становнике засеока Корјуковка. Првог марта место се нашло у чврстој опсади СС одреда, јединица 105. мађарске дивизије и украјинске помоћне полиције.
Припадници казнених одреда наводно проверавајући документе улазили су у куће и стрељали домаћине. Друге су затварали у куће и живе палили, а оне који су успели да побегну докрајчивали из аутоматских пушака. Масовна погубљења вршена су у зградама позоришта, школа, ресторана и поликлиника. Тражећи спас 500 људи побегло је у цркву, али су и тамо убијени заједно са свештеником.
„Моја мала ћерка била ми је на грудима, када су почели да пуцају у нас у ресторану. Гонили су нас као стоку на клање.... Угледао сам фашисту... И више се ничега не сећам. Моје троје деце су убијени. Нису могли ни да буду ни сахрањени.... Спалили су их проклети џелати“, речи су преживелог Јевгенија Римара.
За два дана казнени одреди спалили су око 6700 људи (5612 лешева остало је заправо неидентификовано), што корјуковску трагедију чини једним од најстрашнијих ратних злочина нациста у Другом светском рату.
После две недеље у Корјуковку је ушла Црвена армија. Ослободиоце, међутим, није имао ко да дочека.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
