Како се у СССР-у прао веш? (фотоалбум)

Ако сте икад посетили руско село, сигурно сте приметили дрвене платформе на стубовима на обалама река и језера, које се пружају од обале ка центру водене површине. Оне не служе за пецање или посматрање подводног живота, него за прање рубља.

До пре сто година на тај начин рубље се прало чак и у Москви и Петербургу, и био је то крајње тежак посао, посебно пре рата, када нису све куће имале водовод. Данас се поред река перу пре свега теписи и то само лети, кад је вода топла.

За прање веша код куће користило се корито и специјална даска са металном таласастом површином. Рубље се трљало на дасци, а затим испирало у води са сапуном у кориту. Уместо прашкастог детерџента за прање се најчешће користио домаћи сапун. Звучи доста једноставно, али је то заправо био врло напоран посао, при чему се дешавало да жена огули руке на површини даске. Али зато посао није зависио од струје. 

Бело рубље као што су постељина, кошуље и пешкири пре прања је морало још да одстоји потопљено. У врелој води домаћица би најпре растворила нарибан домаћи сапун, а затим би потопила рубље на неколико сати. Посебно прљаве ствари би прокувала у раствору сапуна уз додатак соде бикарбоне. Домаћи сапун је садржао велику количину базних соли које добро растварају масти.

Прве машине за прање веша у СССР-у су се појавиле средином 50-их. Чекање на листи за набавку најједноставнијих модела као што су „Вјатка”, „Рига”, „Урал” и „Ока” могло је трајати и неколико месеци, али је набавка ове справе значајно поједностављивала послове у домаћинству. Њихова конструкција била је отприлике иста. Звали су их „ведро са мотором”. Ту справу би уносили у купатило, наливали у њу воду из чесме и прали сву одећу која се у породици накупила за недељу или две дана. Затим би у каду спустили црево и изливали употребљену сапуњаву воду. Машина је солидно прала, чак ни сипање и изливање воде није било превише напорно. Њен главни проблем било је непостојање цеђења (постојали су ваљци за цеђење, додуше, али су слабо функционисали и нико их практично није користио). Зато се још сапуњав опран веш посебно слагао, затим рукама цедио и неколико пута испирао и цедио у кади (то је био најнапорнији део посла).

Совјетски инжењери су пројектовали и компактне машине за прање веша које нису заузимале много места, а биле су намењене за коришћење у малим становима. Први модели називали су се „Маљутка”, а затим је ово име постало универзално за све типове таквих машина. Оне се и данас продају у Русији и посебно су популарне међу викендашима. А како и не би биле! Тешке су мање од 10 килограма, 3-4 пута јефтиније од обичне машине, а могу да оперу одједном до 4 килограма веша.

Праву револуцију у совјетској производњи веш-машина крајем 70-их је донела полуаутоматска машина „Еврика”. Цена је била приступачна, али се могла набавити само преко јаке везе. Она је захтевала да буде постављена на стално место, била је тешка као туч (око 80 килограма) и, као и ранији модели, прикључивала се на чесму са водом помоћу црева. Међутим, за разлику од претходних верзија, сама је цедила и испирала веш, који је на крају био чист и добро исцеђен. Приликом цеђења је, међутим, толико скакала и лупала да је за њу било потребно направити посебну подлогу. „Када би машина почела цеђење, моја баба би рекла деди: Волођа, иди држи је! И они би је обоје обухватили одозго, а пустили би је тек када би све било готово. Притом је правила страшну буку”, присећа се Васја Шаповалов из Москве свог детињства 80-их година.

Касније су се појавиле и потпуно аутоматске машине „Вјатка-автомат”, али оне су биле реткост, имали су их само појединци и коштале су као свемирски брод.

Истовремено са машинама за прање веша у СССР-у је почела и производња синтетичких средстава за прање. У Совјетском Савезу први прашак за прање веша „Новост” појавио се 1953. Његову основу чинила је хидрогенизована маст животињског порекла. До средине шездесетих асортиман прашкова за прање се проширио, појавили су се „Ера”, „Лотос”, „Астра”, „Луч” и други. А осим прашка, производиле су се и пасте за прање. Мирис им је био непријатан, али су зато изузетно ефикасно скидале све флеке. „С њом сте могли да перете и веш, и руке, и подове”, присећају се Руси.   

Генерално, један од циљева совјетске власти, посебно првих година, било је ослобађање жена од „кућног ропства”. Широм земље су отворене мензе, фабрике-кухиње и огромне механизоване перионице које су на себе преузимале део кућних обавеза. Постојале су перионице при фабрикама које су радиле за раднике предузећа, али и перионице у граду које су прале за све заинтересоване. За раднике у перионицама, као и за све друго у земљи, постојали су посебни стандарди:

У великим градовима 70-их година већ су пуном паром радиле и самоуслужне перионице. У Москви је међу првима била перионица „Чајка”, где сте по ниској цени могли да оперете и осушите одећу. Ту сте могли и да је испеглате, или да је оставите на хемијско чишћење.

Данас је тешко замислити стан у граду без машине за прање веша, па огромне перионице из совјетског доба нису више тако тражене. Ипак, у свим руским градовима и данас постоје перионице веша и радње хемијског чишћења. Најчешће се ту перу ствари које је код куће тешко довести у ред: теписи, покривачи, капути и јакне.