Када је све Русија ратовала против Француске?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Рат за пољско наслеђе

Први велики војни конфликт између Русије и Француске био је такозвани рат за пољско наслеђе 1733-1735. године. У то доба значајно ослабљена Пољско-литванска државна заједница није била у стању да се супротстави интервенцији великих сила.

Борба између европских држава за утицај у овој земљи појачала се после смрти пољског краља Августа II Јаког 1733. године. Приликом избора новог монарха Русија и Аустрија су подржале сина преминулог владара, саксонског кнежевог изборника Фридриха Августа II. Француска, Шпанија и Садринија имале су свог кандидата: Станислава Лешчинског, који је од 1704. до 1708. већ био на пољском престолу.

Убрзо су сукобљене стране са дипломатских интрига прешле на борбена дејства. Успешније су на крају биле присталице Фридриха Августа II. Кулминација руско-француског рата било је заузимање Гдањска 1734. године, у којем се скривао Лешчински. Он је ипак успео да побегне у иностранство, али је руска војска заробила преко две хиљаде француских војника.

Француски револуционарни ратови

Крвава револуција 1789. године у Француској, која је постала прави кошмар за локалну аристократију и краљевску породицу, веома је уплашила европске монархе. Они су се ујединили у покушају да униште „заразу” и не дозволе њено ширење у својим земљама.

Русија је у доста пасивно учествовала у рату Прве коалиције (1792-1797). У рату Друге коалиције (1799-1802) руска војска је узела активније учешће. Против Француза се борио један од најозбиљнијих војсковођа у историји Русије: Александар Суворов. Он је противнику задао неколико значајних пораза, ослободивши Северну Италију. Ипак, овај рат Русији није донео никакву добит.

Цар Павле I је био све незадовољнији својим аустријским и енглеским савезницима, па је крајем 1800. Русија променила спољнополитички курс и зближила се са Француском. Руски монарх је чак разматрао идеју да са Наполеоном, који је тада постао Први конзул републике, заједнички нападне британску Индију. „С вашим господарем изменићемо лице света!” – рекао је Бонапарта руском посланику у Паризу. 

Међутим, овим амбициозним плановима није било суђено да се остваре. Павле I је убијен 24. марта 1801. у завери у коју је била умешана Велика Британија. На престол је дошао његов син Александар I, који се одмах вратио антифранцуској политици.

Наполеонови ратови

Русија је наставила да учествује у антифранцуским коалицијама, али је сада морала да се сукоби са самим Наполеоном. Руску армију је очекивало низ горких пораза.

2. децембра 1805. у бици код Аустерлица Бонапарта је поразио руску и аустријску војску. А после пораза код Фридланда 14. јуна 1807. Александар I је француског владара морао да моли за мир.

Према Тилзитском мировном споразуму Русија је фактички постала савезница Француске и прикључила се континенталној блокади Велике Британије. Међутим, Александар I је то чинио само из нужде. Русија је наставила тајно да тргује са Енглезима, што је изазвало велико негодовање Француза и коначно довело до напада Наполеонове војске на Русију 1812.

Французи су успели чак да освоје Москву, али Александар I није ни по коју цену хтео да преговара са Наполеоном. Напуштајући град, Наполеон је чак желео да уништи Кремљ, али му то није успело.

Руска војска је пратила Бонапарту и поразила га у „Бици народа” код Лајпцига у октобру 1813. 31. марта 1814. године Александар I је свечано ушао у Париз, а затим се француски император одрекао престола.

Кримски рат

Средином 19. века некада моћна Османска империја је постала „болесник Европе”. Цар Николај I је видео могућност да од свог јужног суседа одузме балканске поседе са православним становништвом. Против таквог јачања Русије ујединиле су се западне земље.

У Кримском рату (1853-1856) Русија се тако сукобила са уједињеним снагама Велике Британије, Француске, Османске империје и Сардиније.

Борбе су вођене на Кавказу, Тихом океану, Балкану, али пре свега на Криму. Кулминација је била одбрана Севастопоља која је трајала 350 дана. Пад града у септембру 1955. довео је до брзог окончања рата.

Русија је претрпела тежак пораз. Било јој је забрањено да држи војну флоту на Црном мору (ограничење је укинуто 1871). Изгубила је и протекторат над Молдавојим и Валахијом и покровитељство над хришћанским поданицима Османске империје.

Француска интервенција у Русији

На пролеће 1918. године у Совјетску Русију су почеле да стижу снаге Антанте. Савезници су се умешали у Грађански рат у земљи на страни белогардејаца.

Француски контингент је био највећи међу интервентским снагама. Трећа република је послала своје војнике на север Русије, Далеки исток и у Сибир. Међутим, главне снаге су се искрцале на црноморску обалу: у Одесу, Севастопољ и Херсон.

Естрадни уметник Александар Вертински посматрао је ове снаге у Одеси: „По улицама овог дивног приморског града мирно се шетала нека егзотична афричка војска: црнци, Алжирци, Мароканци, које су Французи довели из топлих и далеких земаља, равнодушни, безбрижни, слабо схватајући о чему се ради. Нису умели да ратују и нису то желели. Ишли су по продавницама и куповали свакакве дрангулије. Зашто су стигли овамо нису тачно знали. Уплашени мештани су се најпре скривали, а затим изашли на светлост дана и умирили се, схвативши да они 'уопште нису страшни' и да не гризу”.

Французи су говорили о „ослобађању Русије од узурпатора бољшевика”, али, како се испоставило, нису имали никакав јасан програм ни конкретно постављене задатке. Осим тога, избегавали су масовну конфронтацију са снагама Црвене армије.

Балансирајући између снага белогардејаца на југу бивше Руске империје и украјинских националиста, они су изазивали негодовање и једних и других. Један од лидера белог покрета генерал Антон Деникин се жалио да Француска истовремено покушава да помаже и белогардејцима, и Украјинцима, и Пољацима и Финцима. У стварности озбиљну помоћ је добила само Пољска.

После склапања примирја са Немачком 11. новембра 1918. борбени дух француских војника у Русији почео је да пада. Нису схватали зашто се налазе ту уместо да се врате кућама. Осим тога, покрет против интервенције буктао је и у самим европским земљама, што је довело да њеног окончања.