„Напад наших снага је очигледно на читавом фронту за непријатеља био потпуно тактички неочекиван. Пограничне мостове преко Буга и других река наше снаге су свуда заузеле без отпора и сасвим неоштећене. О потпуној неочекиваности наше офанзиве за непријатеља сведочи и чињеница да су јединице затечене у касарнама, да су авиони стајали на аеродромима, покривени цирадама, а јединице на линији фронта, које су наше снаге изненадиле нападом, питале су команду шта да чине...” – овако је начелник Генералштаба копнених снага Немачке Франц Галдер описао напад Вермахта на Совјетски Савез у рано јутро 22. јуна 1941.
Упркос жестоком отпору совјетских пограничних снага и контранападима Црвене армије немачка војска се уз подршку румунских савезника брзо пробијала у дубину територије СССР-а. Први напад непријатеља ударио је на Брестовску тврђаву на самој граници. „Рано ујутро мене и децу је пробудио ужасан прасак”, присећала се Анастасија Никитина-Аршинова: „Пуцале су гранате, бомбе, звиждале крхотине. Ја сам, покупивши децу, боса изашла на улицу. Једва смо успели да понесемо нешто одеће. Напољу је владао ужас. Изнад тврђаве су кружили авиони и бацали бомбе на нас. Наоколо су у паници јурили жене и деца, покушавајући да се спасу. Преда мном је лежала жена једног поручника и њен син, обоје је убила бомба”.
Дванаестогодишњи Петар Котељников који је рат дочекао у Брестовској тврђави био је питомац музичког вода 44. стрељачког пука: „Пред јутро нас је пробудио снажан тресак. Пробијен је кров. Загушило ми је уши. Видео сам рањене и убијене и схватио: то није вежба, него рат. Већина војника наше касарна погинула је у првим секундама. Ја сам пратећи одрасле појурио према оружју, али ми нису дали пушку. Тада сам са једним црвеноармејцем почео да гасим магацин са стварима. Затим сам са борцима прешао у подруме касарне суседног 33. стрељачког пука... Помагали смо рањеницима, носили муницију, храну и воду. Кроз западно крило ноћу смо одлазили до реке да узмемо воде и враћали се назад.”
Немачка авијација је извршила масовни напад на десетак совјетских аеродрома на којима су биле базиране основне снаге авијације западних војних округа. Већ првог дана непријатељ је уништио око 1200 авиона, од којих 900 није чак успело ни да узлети. „... Кроз груди ми је прошла језа. Преда мном четири двомоторна бомбардера са црним крстовима на крилима”, присећао се заменик команданта 46. ловачког ваздухопловног пука Јосиф Гејбо: „Чак сам се угризао за усну. Па то су 'јункерси'! Немачки бомбардери Ју-88! Шта да радим?... Јавила ми се још једна мисао: Данас је недеља, а недељом Немци не одржавају вежбе. Значи, то је рат? Да, рат је!”
„Никада нећу заборавити како је почео рат. Такав страх и панику као првог дана, или тачније првих сати рата, нисам више никад доживео” – испричао је Иван Хохлов, који је тада био тенкиста у Каунасу. „Практично у 4 сата ујутро, чим је прошло четири, почели су да нас бомбардују немачки авиони. Ми смо спавали, само је стража дежурала. Сви су поскакали, како је ко већ био обучен, јуре, вичу, не види се прст пред оком. Авиони бомбардују, свуда гареж, нешто гори. Најзанимљивије је да су нам скоро сва возила била без точкова, на кладама. Момци су почели да траже точкове... ма какви точкови... Имали смо само три спремна возила. Ми који смо преживели заједно са командантом смо се набили у њих и кренули на исток.”
Многи Немци нису веровали у успех војне кампање против СССР-а. Буквално уочи почетка операције Барбароса виши поручник 8. шлеске пешадијске дивизије Ерих Менде имао је разговор са својим претпостављеним. „Мој командант је био двоструко старији од мене” – присећао се Менде - „и већ је имао прилике да се бори против Руса код Нарве 1917, када је био поручник. 'Овде, у овим бескрајним пространствима, наћи ћемо своју смрт, као Наполеон...' – није крио свој песимизам. 'Менде, запамтите овај тренутак, он обележава крај некадашње Немачке'”.
Немци су се брзо уверили да рат против Совјетског Савеза неће били лаган подухват. У извештају начелника штаба 4. армије генерала Гинтера Блументрира на самом почетку кампање се наводи: „Понашање Руса чак и у првом сукобу веома се разликовало од понашања Пољака и савезника који су поражени на Западном фронту. Чак и кад су били опкољени, Руси су се снажно бранили.”
У подне 22. јуна преко радија се грађанима обратио народни комесар спољних послова Вјачеслав Молотов, објавивши да је Немачка напала Совјетски Савез и да је почео рат против агресора. Многи људи су били у недоумици због чега то није објавио шеф државе. Маршал Георгиј Жуков је у својим „Сећањима и размишљањима” касније прокоментарисао ове догађаје: „Стаљин је био човек снажне воље и није се могао убројати у кукавице. Само једном сам видео да је пометен. Било је то у зору 22. јуна 1941. године, када је фашистичка Немачка напала нашу земљу. Он током првог дана није могао истински да се сабере и да чврсто управља догађајима. Шок који је код Стаљина изазвао непријатељски напад био је тако јак да му је чак потамнела боја гласа, а његова наређења о организацији оружане борбе нису увек одговарала постојећој ситуацији.”
Код многих совјетских грађана (посебно оних који су се налазили дубоко у позадини) почетак рата није изазвао озбиљну забринутост. „Наша кућа се налазила мало ван села, зато смо за почетак рата сазнали тек увече”, присећао се становник Калињинске (данас Тверске ) области Виталиј Черњајев, који је на почетку рата имао једанаест година: „И знате шта? У почетку ме то уопште није забринуло. Следећег дана сам се чак обрадовао! Сви ми смо били васпитани на патриотским песмама и филмовима. 'Ма, можеш мислити, некакав Хитлер... Немци неће пити воду из Волге! Све ћемо их победити!'- такве су биле моје прве мисли.”
Анатолиј Воркош је тада живео у близини Москве: „Јурили смо кроз грмље и викали: Почео је рат! Ура! Све ћемо их победити!” Апсолутно нисмо схватали шта све то значи. Одрасли су разговарали о томе, али се не сећам да су у селу владали паника или страх. Сељани су се бавили уобичајеним пословима, а тог дана, и наредних дана из градова су долазили викендаши”.
Нико ни у најлуђем сну није могао да замисли да ће рат против нацистичке Немачке и њених савезника трајати дугих 1418 дана и да ће однети животе преко 27 милиона совјетских грађана.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
