Како је могуће да се почетком седамдесетих недалеко од Москве догодила нуклеарна експлозија?

Несрећа

Подземна нуклеарна експолозија у непосредној близини совјетске престонице није се случајно догодила. Наиме, од 1965. године реализован је програм Нуклеарне експлозије за народну привреду, чији је циљ био стварање вештачких водених резервоара и канала за спајање река, као и трагање и развој налазишта рудног богатства.

Веровало се да се подземним детонацијама избегава ширење радијације не земљи, као и загађење животне средине. Само што је експлозија на полигону, познатом као „Глобус 1“ у Ивановској области била жалосни изузетак.

На почетку све је ишло како треба. Нуклеарно пуњење снаге 2,3 килотоне (шестоструко слабије од бомбе бачене на Хирошиму 1945. године) стављено је на дно бушотине дубоке 610 метара и цементирано.

Експлозија је изведена по плану у 16,15 часова. Међутим 19 минута касније, на удаљености од једног метра од бушотине, избио је млаз који је на површину избацивао радиоактивне подземне воде, гасове, песак и глину. Како се касније испоставило у цементирању је било пропуста.

После 20 дана избацивања штетних материја загађен је био простор површине десет хиљада квадратних метара. Убрзо после несреће најзагађеније деонице биле су деконтамиране, а део опреме морао је да буде остављен на лицу места.

Несрећа са ознаком тајности

Мештани села Галкино, удаљеног четири километра од места несреће били су обавештени да се у њиховој непосредној близини врше подземне експлозије и тражи нафта. Међутим, људи нису ни слутили да је реч о радијацији.

О нуклеарној катастрофи мештанима ништа није речено, као уосталом ни нигде другде, у целом Совјетском Савезу. Једино је био постављен знак „Забрањена зона у полупречнику од 450 метара“. Он никако није могао да заплаши и одврати локалне тинејџере од истраживања терена. Два дечака који су се увлачили у отвор на месту експлозије почели су муњевитом брзином да копне и убрзо су умрли. Званично се као узрок смрти води менингитис.

Локално становништво настављало је редовно да посећује „Глобус 1“, купи опрему коју су научници оставили, напаса стоку, бере печурке и бобичасте плодове у околини. Међутим у оближњим рејонима Ивановске области почео је да расте број оболелих од рака, рађала су се недоношчад, често дешавали побачаји. Забележен је и случај рођења телета са две главе.

Ивановска Хирошима, како је несрећа касније названа, није погодила само мештане, него и научнике који су ту радили. Тако је 1975. године потпуно ослепео 40-годишњи сеизмолог В. Фјодоров који је руководио припремама и спровођењем експлозије.

Борба са последицама

Хаварија на „Глобусу 1“ представљала је опасност не само за села у Ивановској области него и за велике градове. Када би река Шача променила ток и себи „пробила“ пут према бушотини одмах би била изложена великом радиоактивном загађењу. Имајући у виду да је Шача притока једне од кључних река у земљи, Волге, живот и здравље хиљаде људи били би доведени у опасност.

Совјетске, а потом и руске власти стално су држале контаминирани рејон у близини Москве под контролом и спроводиле потребне мере деконтаминације. Осим тога, реци Шачи промењен је ток, и усмерана је даље од опасног подручја.

У наше време „Глобус 1“ и даље је опасна зона. Ниво радијације од 600 микрорентгена дозвољава само кратак боравак (за људе се толерише до 50 микрорентгена на сат) . Притом на неким подручјима интензитет емисије премашује 3000 микрорентгена.

Схвативши опасност, људи су један за другим напуштали Галкино. У овом тренутку у аветињском селу нико не живи. Требаће десетине хиљада година да простор „Глобуса 1“ поново постане потпуно безбедан.