Миљеници руских владара који су утицали на политику земље

Apic/Getty Images; Legion Media; Public domain
Много пута у историји Русије су миљеници (дружбеници и љубавници) владара имали важну политичку улогу и утицали на ток историјских догађаја.

Кнез Василиј Голицин

Сматра се да је кнез Василиј Голицин (1643-1714) био миљеник принцезе Софије (1657-1704), регенткиње Русије од 1682. до 1689. године. Голицин, потомак древне бољарске породице и рођени Рјурик, домогао се моћи за време владавине цара Фјодора (1661-1682), која је трајала од 1676. до 1682. Голицин је био ратни командант и налазио се на челу војне управе московске државе.

Када је Софија дошла на трон као регенткиња за своју млађу браћу Ивана и Петра, Голицинова каријера је процветала. Он је постао чувар великог печата државе и министар спољних послова, заправо, Голицин је управљао московском владом.

Василиј Голицин је водио европски стил живота, говорио латински, а његова кућа у Москви могла је по раскоши да се мери са дворовима у Кремљу. Међутим, не постоје докази да су Голицин и Софија имали љубавну везу. Јавно њихови односи су увек били чисто формални. Међутим, постоје шифрована писма Голицину од Софије из 1689, док је Голицин био у рату, у кримском походу. „Светлости моја, мој брате Васењка... Не могу чак да поверујем да ћеш се коначно вратити, повероваћу тек када те будем видела, светлости моја, у мом загрљају...” У сваком случају односи између Софије и Василија су сигурно били веома блиски.

1689. године, након што је Петар I преузео власт од Софије, Василиј Голицин и његова породица су протерани на север Русије, где је Василиј преминуо 1714. године.

Кнез Александар Мењшиков

Александар Мењшиков (1673-1729) је очигледно потицао из нижих слојева руског друштва. Мада је касније у животу постао гроф и кнез и заправо управљао земљом за време владавине Катарине I (1684-1727), удовице Петра Великог, Мањшиков никада није научио да пише. Сва његова писма писали су писари.

Мало тога је познато о Мењшиковљевом раном животу. Његова биографија почиње 1687, када је са 14 година постао посилни Петра Великог. Мешњиков је пратио Петра на свим његовим подухватима, помагао му да организује своју „војску за игру и забаву” и предано учествовао у свим њеним маневрима. Мењшиков је био поред Петра за време Азовског похода (1695-1696) и у његовој великој дипломатској мисији у Европи (1697-1698). Током борби у Великом северном рату ратничка вештина и храброст Мењшикова донели су му звање кнеза и чин генерала.

Мењшиков је био задужен за велики део Петрове преписке, био је његов шеф администрације и близак помоћник. То је Мењшикову омогућавало да прима позамашан мито и учествује у корупцији великих размера. Петар је то знао, али је Мењшиков за њега био незамењив. „Правда захтева да се одмере и његови злочини, али и служба коју је пружио својој земљи и владару”, рекао је Петар о Мешњикову који је у време Петрове смрти контролисао Војни колегијум Русије и био генерални губернатор Санкт Петербурга.

После Петрове смрти Мењшиков је био главна снага која је стајала иза проглашења Катарине за следећу руску царицу. Током две године Мењшиков је заправо владао земљом пре него што су му после Катаринине смрти одузете све функције, а он протеран. Александар Мењшиков је умро у Сибиру, у граду Берјозов 1729.

Григориј Потемкин

Григориј Петемкин је случајно привукао пажњу Катарине II за време државног пуча 1762. године у којем је Катарина дошла на трон. Петемкин је тада постављен за камерјункера при царском двору, али је Катаринин миљеник постао тек средином 70-их 18. века, када је са царицом почео да размењује писма.

Потемкин је своју војну вештину и храброст показао у руско-турском рату 1768-1774. и тако постао генерал. До тада је већ био најближи повереник Катарине II. Било је чак гласина о томе да су се Катарина и Григориј тајно венчали. Политички Потемкинова главна функција и мисија била је контрола над територијом Новорусије (што је данас делом Русија, а делом Украјина) и освајање Крима од Кримског каната.

Чак и када више није био Катаринин љубавник, Петемкин је наставио интензивну преписку са царицом по питању његовог управљања Новорусијом и Кримом, који су постали део Руске Империје 1783. Потемкин је такође надгледао обимне војне реформе које су унапредиле организацију војске.

Потемкин је умро изненада од грознице у молдавској степи 1791. Катарина је била очајна када је сазнала за његову смрт: „Мој ученик, мој пријатељ, може се рећи, мој идол, кнез Потемкин је преминуо!”

Григориј Распућин

Насупрот гласинама које су почетком 20. века колале руским друштвом, монах и исцелитељ Григориј Распућин (1869-1916) није био миљеник царице Александре Фјодоровне, жене Николаја II. Распућин је први пут представљен царском пару 1905. До тада је постало очигледно да званична медицина не поседује лек за тешку болест царевог једногодишњег сина и наследника царевића Алексеја. Он је патио од хемофилије, болести које спречава згрушавање крви и може да доведе до изненадне смрти. Григориј Распућин, који се представио као народни исцелитељ, обећао је да ће му помоћи.

1907. године Распућин је имао прву прилику да покаже своје умеће. Успео да заустави хемофиличну кризу (унутрашње крварење) код трогодишњег Алексеја тако што је стајао крај његове постеље и молио се. Велики кнез Кирил Владимирович, рођак Николаја II, записао је о овом догађају: „Када је Распућин доведен до постеље мог болесног нећака, успео је да му заустави унутрашње крварење и да спасе дете од стравичног бола.”

Распућин није често посећивао царску палату. Према подацима од шефа обезбеђења Зимског дворца, Григориј је долазио „једном у месец или два дана”, док је цар Николај виђао Распућина чак и ређе, двапут или трипут годишње. Распућин се интензивно дописивао са царицом Александром Фјодоровном, која је монаха називала „наш пријатељ”, али не постоје никакви докази који указују на било какву интимну комуникацију између Распућина и царице, мада је познато да је Распућин такође умео да умири царичине хистеричне нападе.

Распућин није био укључен у политику или у царево доношење одлука, како су у то време многи тврдили. Он, наиме, просто није имао приступ најужем кругу око цара. Међутим, зна се да се Распућин снажно залагао за мир и да је био против уласка Русије у Први светски рат. Распућин је прорекао да ће рат донети крај Руској Империји, што се и догодило.

У антицарској пропаганди током последњих година империје Распућин је био приказан као „зли монах” који је негативно утицао на царску породицу. Убили су га 17. децембра 1916. године кнез Феликс Јусупов и његови помоћници, међу којима и велики кнез Дмитриј Павлович, царев рођак.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“