Ко је била Надежда Дурова, прва жена официр у Русији

Eldar Ryazanov/Mosfilm, 1962
„Девојка-коњаник”, „херој Отаџбинског рата 1812”, „руска Амазонка” и прва жена официр у Русији. По томе је у Русији позната Надежда Дурова, илити Александар Александров, како су је звали у војсци и у животу. Она је била херој рата и припадник коњице, а руски цар јој је дозволио да служи у војсци и живи под мушким именом.

Детињство као из холивудског филма 

Причу о свом животу Надежда Дурова је сликовито описала у књизи „Записи девојке-коњаника”. Рођена је 1790. (према другим подацима 1783) у Малорусији (савременој Украјини, тада делу Руске Империје). Њена мајка је противно вољи родитеља побегла са хусарским вишим официром Дуровом и тајно се с њим венчала. Сањала је да добије дечака, али на њено велико разочарање, родила је девојчицу и то веома гласну.

Једном, када је пук био у походу, четворомесечна Надежда је тако гласно плакала да је то „премашило меру зловоље” њене мајке и она је дете избацила право кроз прозор кочије. Девојчица чудом није повређена, подигли су је хусари и отац је у бесу одлучио да дете одвоји од лоше мајке. Надежду је поверио на бригу колеги из пука. 

„Мој васпитач Астахов данима ме је носио на рукама, ишао  је са мном у коњушницу, стављао ме на коња, давао ми да се играм са пиштољем, махао сабљом, а ја сам тапшала рукама и смејала се посматрајући искре које су врцале са блиставог челика”, пише Дурова.

Неколико година касније Дурови су добили још једно дете, отац је одлучио да напусти војну службу како са двоје деце не би морао да иде у војне походе. Надежда је враћена мајци, али њихови односи нису били најбољи. Мајка је покушавала ћерку да васпита као девојку, да је научи да везе, а она је само тражила пиштољ и коња. Отац је био попустљив и тешио је мајку да ће то детињасто понашање „проћи само од себе”.

Када је Надежди било 12 година, отац јој је купио коња по имену Алкид. Девојчица је тајно сваког јутра долазила у коњушницу и сањала да га укроти: разговарала је с њим, давала му шећера и храбро га јахала по дворишту. Једном је то видео коњушар, а ждребац се подигао на задње ноге и почео бесно да јури. Надежда је нежно умирила животињу и коњушар је признао да Алкид много боље слуша девојчицу. Тако се дању Надежда бавила девојачким послом: везом, а ноћу је крадом од мајке јахала по околини на свом коњу.

Прва феминисткиња која је сањала о слободи

„Можда бих на крају и заборивала све своје хусарске навике и постала обична девојка, као све, да ми моја мајка није судбину жене представила у најжалоснијем облику. Она је преда мном говорила најмрскије ствари о судбини овог пола: жена, по њеном мишљењу, треба да се роди, живи и умре у ропству”, писала је Дурова у „Записима”.

Отац, који је Надежду веома волео, такође јој је наносио бол говорећи да би, када би била мушкарац, могла да му буде ослонац у старости. Тако је Дурова одлучила да се по сваку цену „одвоји од пола на којем лежи, како сам мислила, божје проклетство”.

1806. године, као шеснаестогодишња девојка, одлучила је да побегне од куће. Ноћу је, кришом од родитеља, одсекла косу, обукла козачку униформу и на свом коњу отишла на место где је ноћио козачки пук. Пуковник није посумњао да је незнанац девојка и попустио је под наговорима да Дурову привремено упише у пук, док не стигну до редовне војске. Тако је Надежда постала Александар.

Убрзо су, међутим, сви наоколо почели да примећују да Дурова не личи на козака, који су носили дуге бркове, и девојка-коњаник је одлучила да настави даље да тражи своју срећу. Потпуно сама, уживала је у слободи и на крају доспела у Пољски улански пук (у то доба Пољска је била део Руске Империје).

Дурова је учествовала у неколико битака руске војске против Наполеонових снага. У „Записима” описује своју прву борбу код Гутштата, у којој пук није ишао у напад у целини, него по ескадронима, а она је грешком ишла са сваким ескадроном. У тој бици је чак спасла живот официру кога су опколили непријатељи и срушили га с коња. А свуда ју је пратио њен коњ Алкид. 

Царево одобрење Надеждин сан се замало није распршио због писма које је послала оцу. У њему се извињавала што је побегла од куће и рекла да је ступила у улански пук и отишла у рат. Отац се уплашио и послао писмо утицајним пријатељима у Петербургу како би дознао да ли му је ћерка жива. На крају је писмо стигло до цара Александра I и он је био „дирнут до суза”.

Надежда је позвана на пријем код цара. Он је рекао да су њени надређени говорили о њеној невероватној храбрости у борби и питао је да ли је истина да она није мушкарац. Она је скупила храброст и рекла истину. Император јој се захвалио на одважности и предложио да се врати кући, на шта му се она бацила пред ноге и замолила га да јој дозволи част да се бори за отаџбину и за његово име. И он јој је то дозволио, дајући јој своје име. Тако је Надежда постала Александар Александров. Такође је добила Георгијев крст за спасавање живота официра. 

Ордонанс Кутузова

Бородино

Дурова је показала храброст и у легендарној бици против Наполеона код Бородина 1812. године, али је задобила смрзотине и повреду. Отишла је са поља битке, скривајући озбиљност повреде. Касније је Дурова дошла у конфликт са надређеним официром, јер је тражила свог коња и напустила поверену команду. Командант јој је због тога запретио смрћу. Надежда је била увређена и одлучила да се обрати директно главнокомандујућем Кутузову. Тражила је да постане његов ордонанс (војник под директном комадом заповедника коме је задатак да преноси заповести и наређења). Испоставило се да је он чуо за њену храброст и са задовољством ју је примио у службу. Међутим, неколико недеља касније Кутузов је схватио да је Надеждина повреда озбиљна и послао ју је на лечење. А када је оздравила, стигла је вест да је генерал умро. И ипак су је опет примили у службу.

Списатељица Дурова

Отац је Надежду наговорио да се повуче из службе 1816. године. После тога је до краја живота носила мушку одећу, представљала се као Александар Александров и о себи говорила у мушком роду. Била је веома директна у комуникацији, често понављајући да је рођена и одрасла у војном логору и да је навикла на такве односе.

Написала је мемоаре и њен брат, који је познавао највећег руског песника Александра Пушкина, показао му је рукопис. Пушкин је високо оценио сиже, стил и књижевни таленат „Александрова” и тражио да му продају рукопис. „Судбина аутора је тако занимљива, тако позната и тако тајанствена да решавање ове загонетке мора оставити снажан општи утисак”, писао је Пушкин у писму Надеждином брату.

Пушкин је мемоаре објавио у часопису „Савременик” који је издавао, насловивши их „Записи Н.А. Дурове”. У предговору је такође нахвалио ауторку и назвао је Надежда Дурова. „Са неизрецивим саосећањем смо прочитали признање ове тако необичне жене; са одушевљењем смо видели да нежни прсти који су некада држали крваву дршку уланске сабље владају и брзим, живописним и ватреним пером”.

Објављивање мемоара изазвало је негодовање Дурове. Сачувана су писма у којима она тражи да се уништи тираж у којем је коришћено за њу непријатно име. Међутим, Пушкин је био неумољив. „Будите храбри. Наступите на књижевном попришту исто онако одважно као и на оном које вас је прославило”, убеђивао ју је Пушкин.

Дурова је заиста наставила свој књижевни рад и написала још неколико приповести у којима је обрадила тему статуса жене у друштву. Умрла је 1866. године са 82 године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“