Како су бољшевици покушали да совјетизују Иран?

18. маја 1920. године припадници совјетске морнарице неочекивано су се искрцали у иранску луку Анзали. Њихов циљ било је заузимање флотиле белогардејаца, њихових главних непријатеља у Грађанском рату, која се ту налазила. Како се испоставило, ова операција је била само прва фаза у борби за успостављање комунистичког уређења у Ирану.

Неочекивани напад

Каспијска флотила белогардејаца била је принуђена да напусти Иран након што су на пролеће 1920. године њихове главне снаге на југу Русије биле или уништене или су се повукле на Крим. Бродови су у Анзали били под заштитом Британаца, који су још од Првог светског рата држали своје снаге у Ирану.

29 бродова белогардејске флотиле могло је да направи проблеме Совјетима у Каспијском мору. Руководство бољшевика донело је одлуку да их што пре заузме, а како би избегли дипломатски скандал, операцију су представили као личну иницијативу команданта совјетске Волшко-Каспијске флотиле Фјодора Раскољникова.

18. маја у 5 сати и 19 минута совјетска флотила, која се тајно приближила луци, отворила је паљбу. „Једног непријатног јутра пробудила нас је артиљеријска паљба и распрскавање граната у луци и међу нашим бродовима”, присећао се официр белогардејаца Анатолиј Ваксмут: „Кад смо се попели на јарболе, угледали смо у мору гомилу бродова који су гађали Анзали. У енглеском штабу је владала потпуна пометња, ниједна од батерија није узвратила 'црвенима'. Испоставило се да су од тих батерија Енглези бежали готово само у доњем вешу.” 

Десант који се искрцао на обалу брзо је угушио отпор 36. индијске пешадијске бригаде и ускоро је непријатељ тражио примирје. Према условима склопљеног споразума, Британци и белогардејци су напустили град, остављајући бољшевицима не само све бродове, него и 50 комада артиљеријског оружа, 20 хиљада комада муниције, велике резерве памука, шина, бакра и друге имовине.

Шахова војска није пружила отпор совјетским бродовима. Ослабљени Иран, који је претходних година фактички претворен у полуколонију европских земаља, упутио им је само протестну ноту.

Нове могућности

Совјетска војска је планирала да ускоро напусти Иран, али ситуација се изненада нагло променила. Искористивши напад на Британце антивладин партизански покрет џенгелијаца („шумски покрет”) на северу земље је кренуо у офанзиву. Његов лидер Мирза Кучек-хан тражио је од бољшевика да им пруже подршку, али је као услов поставио немешање Москве у унутрашња питања Иранаца.

За руководство Совјетске Русије могућност да у Азији организују социјалистичку револуцију била је веома примамљива. „Без посебног труда можемо побунити читав персијски Азербејџан (северозападни регион Ирана у којем живе углавном Азербејџанци – прим. Russia Beyond) – Табриз...” – сматрао је руководилац Кавкаског бироа Централног комитета Руске комунистичке партије бољшевика Серго Орџоникидзе: „Сматрам да помоћу Кучек-хана и персијских комуниста можемо прогласити совјетску власт, заузимати град за градом и истерати Енглезе. То ће оставити огроман утисак на читав Блиски исток.” 

Иако Грађански рат у Русији још није био завршен, бољшевици су ипак одлучили да се у Ирану ангажују на пољу „светске револуције”. Кучек-хану је обећано оружје, новац, добровољци, инструктори, авиони и оклопна возила. Народни комесар за војна питања Лав Троцки је наредио да се у земљи тајно организује масовна совјетска агитација.

Поново желећи да избегне дипломатски скандал, Москва није деловала директно, него преко својих савезника, недавно основане, тада самосталне Азербејџанске Совјетске Социјалистичке Републике. Војска која је упућена у регион била је представљена или као добровољачка или је деловала под азербејџанском заставом. За сам Баку помоћ иранској револуцији имао је огроман значај. Они су, наиме, сањали о уједињењу са иранским Азербејџаном.

Гиљанска ССР

Званично совјетске снаге су напуштале Анзали. У реалности, пак, дешавало се нешто сасвим супротно: преко азербејџанске границе у северни Иран непрекидно су пристизали војници и оружје. 4. јуна уз подршку нових савезника Мирза Кучек-хан је заузео Рашт, престоницу провинције Гиљан.

Већ наредног дана на северу Ирана је проглашена Гиљанска Совјетска Социјалистича Република на челу са Кучек-ханом. Упркос услову да не буде мешања у унутрашње послове, у Привремену револуционарну владу ушло је неколико совјетских представника који су примили иранско држављанство.

Од одреда „добровољаца” који су стигли из Бакуа и Астрахања и локалних партизана формирана је Иранска Црвена армија са око 5.000 припадника. Првобитно се на њеном челу нашао саборац Мирзе Кучек-хана Асханула-хан, али убрзо је одлуком Москве команда прешла у руке њеног човака Василија Каргаретелија.

Међутим, односи између џенгелијаца и иранских комуниста убрзо су дошли у кризу. Док су последњи били уверени да је потребно што пре „подићи револуцију у читавој Азији”, Мирза Кучек-хан је сматрао да треба дејствовати опрезно и засад се ограничити на оно што је постигнуто, односно на Гиљан. Стране се такође нису слагале у погледу односа према приватном власништву.

То се завршило тиме што су 31. јула ирански комунисти скинули са власти Кучек-хана и он је са својим присталицама побегао у град Фунам. На челу нове привремене владе нашао се његов бивши саборац Есханула-хан. „Совјетска Персија ће постојати и без њега. Кучек је користан као популарна личност, али он нам делимично наноси штету својим потпуним несхватањем револуционарне политике, претераном спорошћу и прорачунатошћу. Он нема смелост, а управо то је сада потребно”, коментарисао је ове догађаје народни комесар за спољне послове Совјетске Русије Георгиј Чичерин. 

Неуспех иранске авантуре

Не губећи време, нова влада Гиљанске ССР је средином августа 1920. кренула у офанзиву на Техеран која се завршила тешким поразом. Од потпуне катастрофе Иранску Црвену армију су спасле снаге упућене из Азербејџана и Совјетске Русије.

Код иранских комуниста ствари нису биле боље ни у унутрашњој политици. Ужурбано спроводећи реформе, они нису обраћали пажњу на локалне традиције и с лакоћом су газили вишевековне обичаје, што је изазвало снажно негодовање локалног становништва. Уље у ватру доливали су Британци и влада Султана Ахмад-шаха, који су у региону организовали масовну антисовјетску пропаганду.

Шансе за совјетизацију Ирана биле су све мање. Како би утврдио стање ствари у Баку је стигао члан Политбироа Централног комитета партије Јосиф Стаљин. Он је убрзо Лењину у Москву послао разочаравајући извештај о томе да је у Ирану могућа само буржоаска револуција уз ослањање на средњу класу.

Од краја септембра Совјетска Русија је почела преговоре са Техераном који су завршени 26. фебруара 1921. године потписивањем совјетско-иранског споразума о пријатељству. Москва и Баку су одлучили да оставе Гиљанску републику без подршке и почели су повлачење својих снага, али тек након што је из земље своје војнике почела да евакуише Британска империја.

У јулу 1921. године комунисти Гиљана предузели су још један очајнички покушај да освоје Техеран, који је завршен још једним неуспехом. У новембру снаге шаха су поразиле републику, а влада Ехсанул-хана побегла је у Баку (1938. он ће бити стрељан у Великом терору у СССР-у). Снаге џенгелијаца такође су биле разбијене, а глава Мирзе Кучек-хана је јавно изложена као упозорење у Решту.

Совјетске и британске снаге вратиле су се у Иран 20 година касније. У заједничкој операцији „Слога” у августу-септембру 1941. године оне су, окупиравши северни и југозападни део земље, скинуле с власти пронемачки настројеног шаха Резу Пехлавија и Иран претвориле у пријатељску земљу за антихитлеровску коалицију.