Да ли знате када је и како руска војска заузела Бејрут?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Борба за Левант

Заузимање Бејрута постало је једна од најупечатљивијих епизода руско-турског рата 1768-1774. године. Две велике силе бориле су се за обалу Црног мора и Кавказ, као и политички утицај у ослабљеној Речи Посполити (државна заједница Пољске и Литваније).

Кључни догађај који је имао пресудан утицај на ток ратних дејстава био је катастрофалан пораз турске флоте у бици код Чешме недалеко од Измира почетком јуна 1770. године. Изгубивши више од 20 бродова и 11 хиљада морнара, Турци су фактички изгубили контролу над источним делом Средоземног мора, препустивши га противнику.

Битка код Чешме

Иван Аjвазовски

Док су Руси сатирали непријатеља на копну и на мору, Османско царство захватили су устанци и буне. Искористивши то што су султанове трупе биле заглибљене у борбама на Балкану и у Прицрноморју, против истанбулских власти дигли су се сви вазали, шејици и емири Леванта и Египта који су сањали о потпуној независности од Турака.

Ти сепаратистички покрети одмах су добили подршку руске флоте. Тако је 11. јуна 1772. године уз њено учешће палестински шеик Захир ал-Умар аз Зејдни потпуно потукао турске трупе код Сајде.

Захир ал-Умар аз Зејдни

Ziad Daher Zaydany (CC-BY-SA-3.0)

Управо је Захир својим руским савезницима указао нови циљ, Бејрут, који је био у поседу емира Џабал Либнана Јусуфа Шехаба. Преко те стратешки важне средоземне луке снабдеван је морским путем један од кључних центара Османске империје, Дамаск.

Освајање града

Први покушај заузимања Бејрута извели су у јуну 1772. године руски савезници, грчки устаници. По наредби руске команде мања грчка ескадра мајора Григорија Ризоа приближила се граду, интензивно га гађала пет дана и искрцала десант који је опљачкао околину.

На преговоре са Ризом стигли су представници самог Јусуфа. Шокиран успехом руске војске и шеика Захира у суседној Палестини, емир не само да је платио грчким морнарима данак, него и демонстрирао лојалност Русији и прешао у њене поданике, придруживши се табору непријатеља Високе Порте, како је Османаска царевина тада називана. О тој одлукци одмах је обавештен командант средоземне ескадре гроф Алексеј Орлов.

Гроф А. Г. Орлов-Чесменски

Виргилиус Ериксен

Турци ипак нису планирали да гледају како им цео Левант измиче из руку. Бејрут је готово одмах без нарочитог отпора заузео одред османског војсковође Ахмада ал-Џазара. Овај је планирао да га у најкраћем времену претвори у неосвојиву тврђаву. Људи су даноноћно под оком наоружане страже градили утврђења и зидине. Свако одбијање послушности сурово је кажњавано. Неколико људи је убијено, многи су ухапшени као подстрекачи, писао је локални летописац. Изгубивши град емир Јусуф је практично био одсечен од мора, очајнички молећи савезнике за помоћ.

23. јула 1773. године Бејрут је са мора блокирала руска ескадра коју је чинило 17 војних бродова под командом капетана Михаила Кожухова, а са копна емирова војска. У првих осам дана опсаде на град је испаљено 20 хиљада граната, међутим, оне га неким чудом нису озбиљније оштетиле.

Public domain

Како је опсада одмицала Јусуфова војска се осипала, либански феудалци су једноставно одводили своје војнике кући. Главни посао морали су да обаве руски морнари. Искрцавши се они су направили чврсту опсаду Бејрута, пресекавши све путеве доставе хране у град. Међутим, за јуриш очигледно није било довољно снаге.

У септембру 1773. године изнемогао од глади гарнизон у Бејруту покушао је пробој, али без успеха. Убрзо се показало да је шеик Захир одбио султанову војску која је притекла у помоћ опкољенима. На крају је Ахмад ал-Џазар 29. септембра капитулирао.

Ахмад ал-Џазар

Thomas Aldridge (CC BY-SA 4.0)

Руски Либан?

Према споразуму између руске команде и Јусуфа, овај је платио све трошкове руској војсци, пославши 300 хиљада турских пијастри, или готово осам тона злата. После тога Кожухов је званично предао град емиру.

Руска флота налазила се у Бејруту до јануара 1774. године, после чега одлази у своју сталну базу на грчком острву Парос. Град заправо није ни одиграо значајнију улогу у војној кампањи против Турака, а судбину конфликта одредила је победа генерал-мајора Александра Суворова код Козлуџе у Бугарској 20. јуна исте године.

Све време током боравка Руса у Леванту Јусуф Шехаб је на све могуће начине истицао блиске везе његове државе са моћном „султанијом Московије“ (императорком Јекатерином Другом). Изнад главне капије Бејрута налазила се икона свете Јекатерине са императорском круном на глави коју је један француски дипломата помешао са портретом руске владарке. Војници су водили рачуна о томе да сви коњаници сиђу са коња пред иконом, а грађани јој се поклоне.

Статус руског протектората значио би за Џабал Либнан практично независност. Емир је исправно сматрао да Руси физички не би могли чврсто да контролишу тако далеку територију.

Отприлике тако размишљали су и у Руској империји. Владајућој елити било је јасно да нема ни довољно ресурса нити моћну морнарицу како би штитила и контролисала покрајину Турцима испред носа. Осим тога у земљи је у пуном јеку био устанак сељака и козака који је предводио Јемељан Пугачов, и Јекатерини Другој уопште није било ни до каквих егзотичних земаља.

После склапања Кучук-кајнарџијског мира са Османским царством 21. јула 1774. године руска морнарица дефинитивно је напустила Средоземно море.

Public domain

Велика Порта је убрзо почела да контролише своје побуњене територије. Шеик Захир ал-Умар аз Зејдини убијен је у борби, али је емир Јусуф Шехаб успео да преживи и договори се са Истанбулом који му је дозволио да остане на челу покрајине Џабал Либнан.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!