Такмичење ко ће бити ефикаснији у борби, да ли тенковска граната или оклопна заштита тенка је вечна војнотехничка тема. Ово надгорњавање је започело још пре хиљаду година, за време епохе када су се у ратовима употребљавали копља и штитови, а које траје ево и дан-данас. Велики отаџбински рат (1941-1945) ту није био изузетак – оклопна заштита тадашњих борбених средстава била је расла, и час једна час друга страна су биле у краткотрајној предности када су у питању тенкови. Негде од 1943.године тас на ваги се нешто озбиљније померио на страну Немаца, масовнијим увођењем тешких тенкова „Тигар“, као и средњих тенкова „Пантер“, међутим није се дуго чекало да се појави адекватан одговор, пише портал Борбени Ефективи.
———————————————————————————————————————————
Током уводне фазе операције „Барбароса“ која је започела 1941.године немачке оклопне јединице на фронту су се суочиле са новим совјетским тенковима – тешким тенком КВ-1 и средњим Т-34. Оба тенка су имала солидан оклоп, и на бојишту су представљали озбиљног такмаца који се могао окарактерисати као веома жилав и незгодан противник.Немачкој команди која се ослањала на тактику маневра, тачније крилних-обухватних напада ради одсецања одређених делова фронта и опкољавања крупних састава Црвене армије (ове нападе су реализовале маневарски веома покретљиве оклопне јединице кроз доктрину „муњевитог рата“) се није допадала чињеница да непријатељ располаже адекватним средствима, који могу да успоре темпо саме операције.
Совјетски тенкови: средњи тенк Т-34/76 и тешки тенк КВ-1
Прво је почетком 1942. године у наоружање Вермахта је ушао средњи тенк Panzerkampfwagen IV (Pz.Kpfw. IV), укључујући и јуришне самохоткеSturmgeschütz III (StuG III). Ови тенкови су били наоружани топовима калибра 75 мм, чије гранате су имале способност да пробију чак и оклоп тешког совјетског тенка Климент Ворошилов.
Немачки средњи тенк Panzerkampfwagen IV (Pz.Kpfw. IV) и јуришна самохотка Sturmgeschütz III (StuG III)
Након тога није прошло много времена а почело је увођење тешких тенкова Panzerkampfwagen VI Ausf. E „Тигар“ и средњих тенкова Panzerkampfwagen V „Пантер“ који су се у масовнијем броју појавили на Источном фронту средином 1943.године, посебно за време стратешке Курске битке (највећа тенковска битка свих времена). Немачки тешки тенк „Тигар“ је на фронту био крајње незгодан противник. Његова фронтална оклопна заштита која је имала дебљину 100мм(укључујући и бочну заштиту која је достизала 80мм). Ово је значајно смањило ефикасност стандардних противтенковских оруђа која је поседовала Црвена армија. Са друге стране његов тенковски топ калибра 88мм(у основи је представљао модификацију ПА топа) је без великих проблема могао да уништи совјетске средње тенкове Т-34 са даљине од 2000 метара. Што се тиче немачког средњег тенка „Пантер“ његов предњи оклоп је имао дебљину од око 80мм. Међутим, он је варен под углом 55 степеништо му је неретко омогућавало да издржи поготке које чак ни „Тигрови“ нису могли да преживе. Противтенковске гранате су имале тендецију да се рикошетирају приликом удара у овај тенк, услед закошености оклопа.
Немачки тешки тенк Panzerkampfwagen VI Ausf. E „Тигар“ и средњи тенк Panzerkampfwagen V „Пантер“
Користећи све предности гусеничних платформи које су користили ови тенкови Немци су на бази њих развили и јуришна самоходна оруђа (ловце на тенкове). Тако је на бази средњег тенка „Пантер“ направљен Sd.Kfz. 173 Panzerjäger V „Јагдпантер“ који је оснажен топом калибра 88мм. На бази следеће генерације немачких тешких тенкова Panzerkampfwagen VI Ausf. B, Tiger II / Königstiger „Краљевски тигар“ је произведен Panzerjäger Tiger Ausf. B „Јагдтигар“ који је у свом наоружању имао противтенковско „монструм“ оруђе калибра 128мм, чију гранату није могао да издржи оклоп ниједног савезничког оперативног тенка. Укратко, „Краљевски тигар“ представља даљу еволуцију немачких тешких тенкова код којих је значајно побољшана оклопна заштита која је са фронталне стране достизала дебљину од 150мм, као и ватрена моћ.
Немачка јуришна самохотка (ловац на тенкове) Sd.Kfz. 173 Panzerjäger V „Јагдпантер“ и тешка самохотка Panzerjäger Tiger Ausf. B „Јагдтигар“
Укратко, немачка војска је успела да формира озбиљан оклопни „зверињак“ који је имао прилично јаке аргументе који су претили да промене коначни исход рата. На појаву овако потентних оклопних борбених средстава морало се наћи хитно решење.
На срећу Црвене армије Велики отаџбински рат се није сводио на један или више тенковских дуела. Као и сваки други рат који је у тоталу укључивао све индустријске потенцијале зараћених страна, сама борбена дејства су се ослањала на читав скептар различитих типова наоружања који су са својим могућностима доприносили успеху сукобљених војски на фронту. То је у пракси значило да упркос предности оклопних јединица немачке војске која је употребљавала тенкове попут „Тигрова“ и „Пантера“ совјетска армија је у резерви имала допунска решења која су се показала као веома ефикасна.
Пре свега то се односило на производњу противтенковске муницијеповећаних параметара пробојности. Совјетска војна индустрија је масовно производила поткалибарне пројектиле са језгром од тунгстена. Захваљујући овој муницији и вучни противтенковски топови ЗиС-3 калибра 76,2 мм су били у стању да пробију оклопну заштиту немачких тенкова укључујући и „Тигрове“ са даљине од 400 метара.
Совјетски противтенковски топ ЗиС-3 у кал.76,2мм
Овакве могућности совјетских топова су у борби отварали бројне тактичке могућности, ратна лукавства и сл. Тако су нпр. Совјети знали да истуре „демонстративну“ батерију која је играла улогу мамца. Она би запуцала по групи немачких тешких тенкова „Тигар“ и на себе примила главни удар. Док су се немачки тенкови у фронталном јуришу приближавали овој батерији топова, по њима би почеле да дејствују допунски распоређене батерије које су у односу на тенкопроходни правац биле бочно постављене и замаскиране. У оваквом развоју догађају страдало је много немачких „Тигрова“ укључујући и јуришна оруђа. Наравно приликом реализације овакве тактике и Црвена армије је имала осетне губитке, посебно људство „демонстартивне“ батерије која је све време морало да задржи пажњу напријатеља који је по њој жестоко дејствовао 88-милиметарским топовима.
Виузелни приказ дејства совјетске ваздухопловне минијатурне кумулативне бомбе ПТАБ
Друга ефикасна варијанта у борби против немачког оклопног „зверињака“ се ослањала на примену авијације. Током Курске битке су се посебно истакле минијатурне кумулативне ваздухопловне бомбе ПТАБ. Оне су се масовно избацивале изнад зона на којој су се налазиле концентрације немачке војске, нападајући горњу пројекцију тенкова и јуришних оруђа где је оклопна заштита била најмања. Осим ова два упечатљива примера било их је још на десетине, када је у питању совјетска организација противтенковске одбране. Поред ослањања на сталну модификацију противтенковских оруђа(вучна и тенковска-самоходна), Црвена армија је била посебно вешта приликом израде минских поља са противтенковским минама, запречавању главних и помоћних тенкопоходних праваца великим бројем препрека (бетонски стубови, јежеви, противтенковски ровови) у комбинацији са густо ешалонираним ватреним позицијама на којима су се комбиновано налазиле противтенковски топови, као и укопани тенкови. Све су то били тактички детаљи који су изискивали ванредан напор али који су на крају однели превагу над технолошком супериорности немачких тенкова.
Начелна шема организације противтенковских препрека у чему је Црвена армија била посебно вешта и креативна.
Немачки „Тигрови“ и „Пантери“ су поред свих борбених предности имали и један озбиљан недостатак. Због своје конструкционе сложености ови тенкови нису могли да се произведу у бројкамакоје би Немцима осигурали супериорност на бојном пољу. Поређења ради, за све време рата Немци су са производне траке успели да скину свега 1347 „Тигрова“, док је број произведених „Краљевских тигрова“ био још мањи, и стао је на мизерних 490 јединица. За то време совјетска војна индустрија је у здруженом напору свих привредних субјеката успела да комплетира невероватних 50.000+ тенкова Т-34(већина савремених армија немају ни толико војника, примедба аутора).
Немачки тешки тенк Panzerkampfwagen VI Ausf. B, Tiger II / Königstiger „Краљевски тигар“
Оваква разлика у броју оклопних борбених средстава омогућио је Црвеној армији не само да на одређеним секторима фронта оствари енормну бројчану надмоћ, него и да се креативним решењима прошири оперативне и тактичке могућности у борби са немачким тенковима. На пример, док је на чету „Тигрова“ неретко нападао цео пук совјетских тенкова Т-34 и на тај начин их везивао за себе, други тенковски пук би обухватним нападом заобишао месту битке и ударио у бок и позадину немачких снага, уништавајући им комору и линије снабдевања. Ако би „Тигровима“ и пошло за руком да униште комплетан совјетски тенковски пук, остали би без горива и муниције и постали лак плен нове групације совјетских тенкова која је из другог ешалона већ била у покрету и развијала се за битку. Ову тактику су од Совјета преузели и западни савезници који су се ослањали на своју тенк Шерман где су приликом свог наступања масовно употребљавали ваздухопловне снаге, и на тај начин широком лепезом борбених дејстава успешно заобилазили објективну техничку инфериорност у односу на немачки оклопни „зверињак“.
Совјетски средњи тенк Т-34-85
Међутим, да би се у тенковској бици ефикасније изоловали немачки „Тигрови“ и „Пантери“ совјетска војна индустрија је морала да направи нову серију тенкова. Да се не би пореметила масовна серијска производња, тенк нове генерације је морао да буде направљен на истој шасији као Т-34. Руски тенковски конструктори су нашли интелигентно решење. Средњи тенк Т-34 је добио нову тенковску куполу са топом калибра 85мм који је могао да направи озбиљну штету немачком „зверињаку“. Ово је резултовало да се тенк Т-34-85 релативно брзо појави на фронту, у бројкама које су гарантовале перманентну иницијативу.
Совјетски тешки тенк ИС-2
И ова верзија тенка је и даље била рањива у односу на немачке еквиваленте. Али је повећање његове ватрене моћи омогућило гардијским тенковским армијама да се са већим степеном самопоуздања обруше на немачке тенкове. С обзиром на апсолутну бројчану предност у односу на непријатеља, њихова употреба је омогућила Црвеној армији да стекне доминацију на бојном пољу.
Поред тога совјетска војна индустрија је почела да производи нову генерацију тешких тенкова ИС и ИС-2 који су имали способност да се упусте у борбу са немачким тенковима. Међутим њихов сусрет са „Тигровима“ је био редак. Совјетска команда је ове тенкова углавном употребљавала приликом непосредне ватрене подршке совјетским јуришним групама, када је требало пробити снажно поседнут и утврђен положај непријатеља.
Совјети су направили и самоходна јуришна оруђа која су имала задатак да се ухвате у коштац са немачким тешким тенковима. Ниска силуета и снажно наоружање које је имао ловац на тенкове Су-85 је била од посебне важности на фронту, јер су му ове могућности омогућавале да боље стекне увид у распоред немачких снага. Он је у прикривеном положају могао боље да осмотри фронт и дође до изузетно важних информација када је у питању позиција и број немачких „Тигрова“ на одређеном простору. Могућности совјетских јуришних тенкова су драматично увећане појавом самохотке Су-100која није штедела свог противиника. Посадама које су управљале овим средствима је пошло за руком да са чеоне стране пробију чак и „Краљевске тигрове“ и то са даљина већих од 1000 метара. Управо су ова оруђа успела да сломе немачку офанзиву код језера Балатон (Мађарска) у којој су учествовали „Краљевски тигрови“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
