1768. почео је још један рат између два непомирљива непријатеља: Руске и Османске империје. Главно поприште сукоба били су Балкан, северна обала Црног мора и Кавказ.
Руска царица Катарина II планирала је да Турке неочекивано нападне с леђа. Убрзо после почетка конфликта из Балтичког мора у Средоземље кренула је ескадра руске морнарице под командом адмирала Григорија Спиридова.
Адмирал Григориј Спиридов
јавно власништвоОбишавши целу Европу, она је требало да стигне до Грчке, подржи устанак локалних патриота, да по могућности запрети Истамбулу, као и да одврати пажњу Турака са Црног мора, где су снаге руске морнарице у том тренутку биле веома ограничене.
Никада раније руска морнарица није водила борбена дејства на хиљаде километара од куће, толико далеко од својих база без могућности снабдевања. Сваки неуспех у таквим условима могао је да се заврши катастрофом. Међутим, догодило се тако да флота не само да није поражена, него је извојевала највећу победу у историји руске морнарице.
У фебруару 1770. године ескадра је стигла до обала Грчке, где је, како је и било планирано, почео устанак локалног становништва против османске власти. Током читавог пролећа савезници су водили активну борбу против снага Турака на Пелопонезу: искрцавали су десантне снаге, вршили изненадне нападе, опкољавали тврђаве и пресретали непријатељске бродове за снабдевање и везу.
У мају исте године Спиридовљева ескадра се спојила са ескадром руског контраадмирала Џона Елфинстона. Сада су руске снаге бројале 9 бојних бродова, 3 фрегате, 1 „бомбардирски” брод за гађање непријатељских утврђења, као и 20-ак малих помоћних бродова. Војном експедицијом у Средоземном мору руководио је гроф Алексеј Орлов.
Турска флота, коју су Руси опазили 5. јула 1770. у Хиоском мореузу код западне обале Мале Азије, била је озбиљан противник. Капудан-паше (команданти) Ибрахим Хусаједин и Џезаирли Гази Хасан имали су на располагању 16 бојних бродова, 6 фрегата, 18 галија и шебека, као и 32 помоћна брода.
Упркос бројчаној надмоћи, османски морнари су за Русима веома заостајали по обучености. У раду посаде често нису владали усаглашеност и прецизност, него хаос и конфузија. „Галама и бука при сваком и најмањем маневру допирали су до руских бродова и пре него што би се ескадре приближиле на домашај топова“, записао је историчар Виктор Головчан: „Турци су испаљивали невешто и непрецизно, тако да се после тих хитаца разлегао гласан смех међу посадама руских бродова.
Османска флота се поставила у две лучне линије, при чему је формација била толико густа да су своју артиљерију ефикасно могли да користе само бродови у првој линији. Руска команда је схватила да код тако неравноправног односа снага неће дуго моћи да води топовске окршаје на великим растојањима, па је одлучила да крене у близак сукоб и борбу прса у прса.
Уједињена ескадра није формирала линију налик на турску. Уместо тога се поставила у колону у којој су бродови ишли један за другим и практично се под правим углом приближавали првој линији османске флоте. Професионализам руских морнара омогућио им је да тај маневар изведу веома брзо и, упркос снажној непријатељској ватри, готово без губитака.
Када је ескадра извршила напад на центар непријатељске линије, адмирал Спиридов је свој главни брод „Свети Јестафије“ усмерио на турски главни брод „Реал Мустафа“. На палубама бродова који су потпуно пришли један другом избила је жестока борба прса у прса. Један руски борац је тако силно желео да освоји турску заставу да је, када је рањен у обе руке, платно заставе ухватио зубима.
Ватра се убрзо са тешко оштећеног „Светог Јестафија“ проширила на „Реал Мустафу“, што је довело до потапања оба брода. Већи део обе посаде је погинуо, али команданти су успели да напусте бродове.
Страдање главног брода оставило је неизбрисив утисак на османску флоту. Турци су одлучили да се повуку у Чесмански залив под заштиту обалске артиљерије, што је, како се убрзо испоставило, била њихова кобна грешка.
Скучени у малом заливу турски бродови су коначно изгубили сваку могућност маневрисања. Руска команда је планирала да, користећи ветар који је дувао с мора на обалу, у потпуности спали непријатељску флоту.
Током читавог 6. јула ескадра је водила жесток артиљеријски окршај са турским бродовима, оштетивши неколицину. „Од напада топова површина мора је буктала“, писао је османски историограф Ахмед Васаф Ефенди. Истовремено четири мала помоћна брода натоварена су експлозивним материјалом и претворена у брандере.
7. јула у 2 сата ноћи та офанзивна група упловила је у Чесмански залив. Само једном од брандера осмехнула се срећа, али испоставило се да је то довољно. Након што је успео да дигне у ваздух турски бојни брод са 84 топа, покренуо је ланчану реакцију која је била кобна за противника. Упаљене крхотине брода разлетеле су се по читавом заливу изазивајући пожаре на другим бродовима.
„Лакше је замислити, него описати ужас, неверицу и пометеност који су завладали у непријатељским редовима“, причао је касније капетан-командор Самјуел Грејг: „Турци су обуставили свако пружање отпора, чак и на оним бродовима који још нису горели. Читаве посаде су се у страху и очајању бацале у воду, површина залива била је покриване небројеним мноштвом оних који су се спасли и који су потапали једни друге. Страх Турака био је тако велик да они не само што су напуштали бродове и обалске батерије, него су чак бежали из замка и града Чесма, који су гарнизон и становници већ напустили.“
На крају су руски бродови били принуђени да обуставе паљбу и почну да се баве спасавањем преживелих Турака. „Вода помешана с крвљу и пепелом изгледала је одвратно. Нагорели лешеви плутали су на таласима и лука се тако препунила њима да је било тешко пролазити чамцима”, присећао се кнез Јуриј Долгоруков.
У бици у Чесманском заливу значајан део османске флоте је уништен. Турци су изгубили 15 бојних бродова, 6 фрегата и велики број малих бродова. Од 15 хиљада морнара погинуло је скоро 11 хиљада. Осим тога, Руси су успели да заузму један бојни брод и пет галија.
Руске ескадре су постале апсолутни господари не само у Егејском мору, него и у читавом Средоземљу. Без отпора су пресретали турске бродове, блокирали мореуз Дарданели и чак извели операцију заузимања важне луке Бејрут.
Осим тога, захваљујући Чесманском тријумфу рат против Турака је 1774. године окончан победом. Русија је на обали Црног мора заузела чврсте позиције и стекла своје прве територије на Криму. Осим тога, отада је њен утицај на Балканском полуострву наставио непрекидно да расте.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
