Мада у Русији земљотреси нису честа појава, у њој је популарна једна стварчица која спречава да се чаша преврне и падне. То је „подстаканик“, чувени руски држач за чаше. На руском ова реч буквално значи „подчашник“, а овај предмет за свакодневну употребу служи да задржи стабилност чаја у чаши и да заштити руку која је држи од вреле површине стакла. Савршено за испијање чаја у возу, на пример.
Обично се сматра да је подстаканик измислио Сергеј Вите (1849-1915), министар саобраћаја 1892. године и касније председник владе руске империје.
Када је Вите био млад, почео је каријеру у железници и обављао све могуће послове од благајника до отправника возова.
Када је Вите постао министар саобраћаја, увео је подстаканик као обавезан део стоног посуђа које мора да прати сваку чашу у којој се служио чај у руским возовима. Радници железнице и путници су одмах препознали предности подстаканика. Био је знатно стабилнији од самих чаша или шоља.
Међутим, подстаканик се у Русији појавио давно пре железнице. Правила лепог понашања у 18. и 19. веку у Русији дозвољавала су само дамама да пију чај из порцеланских шоља, док су господа морала да користе чаше. Руси воле да пију чај док је веома врућ, па је време за чај за господу увек значило да морају да опеку прсте на танком стаклу. Тако да се први руски подстаканик појавио крајем 18. века само за испијање чаја и није обавезно имао широку и стабилну основу као подстаканик који се користи у возу.
Могуће је да је Вите подстаканик модификовао за коришћење у возу. Вероватно је наложио да му се дода широка основа како би био стабилнији. Али неко би могао да се запита: зашто онда просто не користити шоље? У 19. веку порцеланске шоље су биле прескупе и коштало би читаво богатство да се сви возови опреме овим посуђем. Тако је подстаканик постао незамењиви пратилац Руса на њиховим путовањима.
Подстаканици су се у 19. веку производили на различитим локацијама, а правили су се од месинга и калаја. Скупи сребрни подстаканици су, међутим, били привилегија богатих породица. Почетком 19. века многи руски дизајнери су се окушали у декорисању подстаканика, укључујући и чувеног јувелира Карла Фабержеа (1846-1920).
Међутим, масовна производња подстаканика за железницу била је у то време искључиво посао Александра Колчугина (1839-1899), који је производњу сместио у Колчугину у Владимирској области, тако да су практично сви подстаканици на руској железници стизали са једног места. После револуције фабрика је национализована, али је наставила са радом.
30-их година и касније СССР је значајно повећао дужину пруга којима су се кретали путнички возови што је значило да је производња подстаканика настављена још масовније. Од 50-их до 70-их подстаканици су се масовно производили у 15 фабрика широм СССР-а, углавном од алпаке (легура бакра, никла, а понекад и других метала).
Совјети су уз то користили овај комад посуђа у агитационе сврхе. Бочне странице подстаканика биле су украшене сликама посвећеним значајним датумима совјетске историје, градовима СССР-а, чувеним совјетским личностима или изумима, на пример, 1957. први лет Спутњика био је класична декорација за подстаканике.
И данас се подстаканици налазе у сваком руском возу. На њима нема никаквих агитационих порука (неки носе логотип Руских железница), али су део руске традиције испијања чаја у возу која је стара преко 100 година!
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
