Како је у Совјетском Савезу у сибирској реци Об никло „острво људождера“

Kira Lisitskaya (Photo: Mikhail Krukovsky/Kunstkamera/russiainphoto.ru; Freepik.com)
„Широм острва могло се видети како се људско месо кида, сече и качи на дрвеће. Земља је била засута лешевима“. Од шест хиљада људи које је требало послати у радне логоре преживело је тек нешто више од две хиљаде. И нико ван овог подручја никада не би ни сазнао за трагичне догађаје да није било инструктора који је добио задатак да направи репортажу како се успешно преваспитавају „декласирани елементи“.

У мају 1933. године више од шест хиљада репресираних људи искрцано је са барже на мало ненасељено острво на сибирској реци Об. Под сталним надзором страже ови такозвани „друштвено штетни и декларисани елементи“ совјетског друштва очекивали су да буду послати даље на исток и размештени у специјалним радним насељима.

Готово месец дана људи су остављени на малом парчету земље практично без икакве хране. Врло мало времена требало је да неки од њих пређу границу и почну да једу своју браћу у невољи...

Хапси све редом!

Све је почело поновним увођењем издавања личних документа у Совјетском Савезу које је било укинуто после револуције 1917. године. Руководство бољшевика свесно је тада одустало од исправа као средства контроле кретања становништва унутар земље. Сматрало се да совјетски човек може да живи и ради тамо где мисли да треба.

А у ствари догодило се да су се сељаци, осетивши на властитој кожи све недаће совјетске економске политике (борба против добростојећих сељака и приватне својине, стварање колективних газдинстава итд.) упутили у градове и потрагу за бољим животом. То је довело до озбиљног недостатка смештаја за пролетаријат, главно упориште власти. 

Тако је од 1932. године почело интензивно издавање личних докумената пре свега радницима. Сељаци, са ретким изузецима, на њих нису имали право, све до 1974. године.
Паралелно са увођењем идентификационих докумената у великим градовима вршено је чишћење оних који су у њима илегално боравили, немајући исправе, а самим тим ни права на то. Осим сељака хапшене су све врсте „антисовјетских“ и „декласираних елемената“. Ту су спадали шпекуланти, скитнице, сиромаси, просјаци, проститутке, бивши свештеници и друге категорије становништва које се нису бавиле друштвено-корисним радом. Имовина, ако су је уопште имали, одузимана је, а они слати у специјална насеља у Сибиру где су могли да раде за добробит државе.

Руководство земље сматрало је да на тај начин једним ударцем убија две муве. С једне стране чисти градове од страних и непријатељских елемената, а са друге насељава готово пуст Сибир.

Припадници милиције и службе државне безбедности ОГПУ ревносно су спроводили праве хајке, не либећи се да хапсе на улици чак и оне који су добили лична документа али их у тренутку контроле нису имали код себе. У улози „изгредника“ могли су се наћи студенти који су пошли код рођака у госте, или возач аутобуса који је изашао из куће по цигарете. Тако је рецимо био ухапшен начелник једног од одељења московске милиције и оба сина јавног тужиоца Томска. Отац је убрзо успео да их ослободи, али нису сви грешком приведени имали високопозициониране рођаке и ту могућност.

Пажљивих провера прекршилаца прописа о личним документима није било. Практично одмах су проглашавани кривим и припремани за слање у радна насеља на исток земље. Посебно трагично било је то што су заједно са њима у Сибир слати и окорели криминалци који су депортовани у склопу растерећења затвора у европском делу СССР-а.

„Oстрво смрти“

Страшна прича једне од првих група депортованих људи постала је позната као Назинска трагедија.

Више од шест хиљада људи искрцано је у мају 1933. године са баржи на мало пусто острво на реци Об у близини села Назино у Сибиру. Жртве репресије требало је да буду само привремено смештене на овом острву, док се не реши питање њиховог сталног боравка у специјалним насељима пошто она нису била спремна да прихвате тако велики број људи.

Људи су доведени у одећи у којој су ухапшени на улицама Москве и Лењинграда. Они нису имали никакву постељину нити било какав алат да направе себи привремено боравиште.
Другог дана почео је да дува ветар, а потом стегао мраз који је ускоро заменила киша. Незаштићени у судару са ђудима природе протерани људи могли су само да седе поред ватре и лутају по острву тражећи коре и маховину. За њихову храну нико се није побринуо. Тек четвртог дана донесено им је ражано брашно, неколико стотина грама по особи. Са тим мрвицама од хране у рукама трчали су према реци како би у капама, крпама за ноге, јакнама и панталонама размутили брашно и што пре појели тај сурогат каше.

Број умрлих муњевито је растао, достижући на стотине. Гладни и смрзнути заспали би поред ватре и живи се запалили или умирали од изнемоглости. Број жртава растао је и због суровог односа неких стражара који су их тукли кундацима пушака. Побећи са „острва смрти“ било је немогуће, јер је било окружено митраљезима из којих би припуцали чим би неко то покушао.

„Острво људождера“

Први случајеви канибализма на Назинском острву догодило су се већ десетог дана по депортацији. Меру су превршили криминалци који су навикли на сурове услове преживљавања, па су оформили банде које су терорисале недужне.

Житељи околних села били су силом прилика сведоци ужаса који се на острву догађао. Једна девојчица која је тада имала свега 13 година испричала је касније како се једној лепој девојци удварао чувар. „Када је он отишао осуђеници су је ухватили и везали за дрво, преклали и појели све што су могли. Били су гладни и хтели су да једу. Широм острва могло је да се види како кидају људско месо, секу и каче на дрвеће. Земља је била затрпана лешевима“.

„Бирао сам оне који већ нису били живи, али ни још мртви“, говорио је касније на саслушању неки Углов, један од оптужених за канибализам. „Било је очигледно да ће да одапну за дан-два, тако да им је било лакше да одмах умру, него да се муче још два-три дана“.

Извесна Феофила Билина из села Назино сведочила је: „Једном се код нас у кући задесила и нека старица са Острва смрти. Била је у групи превоженој на ново место...“

„Видела сам да су тој старици одсечени листови на ногама. На моје питање одговорила је: „Одсекли су ми их на Острву смрти и испекли“. Сво месо на листовима је било исечено. Ноге су се због тога смрзавале и жена их је увијала у крпе. Она је могла сама да се креће. Изгледала је као старица, а у ствари је имала нешто више од 40 година“, сведочила је Феофила.

Месец дана касније изгладнели, болесни, намучени људи, који су једва преживели на трункама хране, били су евакуисани. Али њиховим недаћама ту није био крај. Наставили су да умиру у неприпремљеним хладним и влажним баракама сибирских специјалних насеља хранећи се више него оскудно. Дуго путовања од шест хиљада људи преживело је тек нешто више од две хиљаде.

Сaкривена трагедија

И нико ван овог подручја никада не би ни сазнао за трагичне догађаје да није било инструктора наримског партијског комитета Василија Величка. Он је у јулу 1933. године био послат у једно од наменских радних насеља да направи репортажу како се успешно преваспитавају „декласирани елементи“. Међутим, уместо репортаже он се потпуно посветио истраживању оног што се дешавало.

Свој исцрпни извештај заснован на сведочењима десетина преживелих Величко је послао у Кремљ, где је изазвао бурну реакцију. Специјална комисија која је потом дошла у Назино спровела је подробну истрагу откривши на острву 31 масовну гробницу са по 50 до 70 лешева у свакој.

Више од 80 депортованих и чувара нашли су се на суду. За „пљачку и пребијање“ осуђено је њих 23, а 11 на смрт стрељањем због канибализма.

После завршене истраге случај је добио ознаку тајности, као и извештај Василија Величка. Он је отпуштен са места инструктора, али ни на који начин није кажњен. Други светски рат прошао је као ратни извештач и написао неколико романа о социјалистичким реформама у Сибиру, међутим о „острву смрти“ никада није писао.

Шира јавност сазнала је за Назинску трагедију тек крајем осамдесетих година, уочи распада Совјетског Савеза.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“