Средином јула 1941. године трупе групе армија „Центар“ пробиле су се према Смоленску, одвајкада познатом као „западни штит“ руске државе и заузели велики део града. У „котлу“ су се нашле три совјетске армије које су, међутим, наставиле да пружају снажан отпор.
Крваве борбе вођене су за сваку улицу и сваку кућу. Неки рејони по неколико пута прелазили су из руку у руке, а губици у појединим јединицима досезали и половину људства. Почетком августа совјетске армије дефинитивно су напустиле Смоленск и уз велике губитке пробиле се из окружења. Међутим, и непријатељ је био силно исцрпљен и изгубио драгоцено време које му је било преко потребно за остварење офанзиве на Москву пре него што наступи хладно време.
Удаљена свега неколко километара од финске границе велика лука Мурманск која се није ледила чинила се команди Вермахта као лак плен. Међутим, паметно постављена одбрана Црвене армије и успешна дејства Северне флоте (између осталог искрцавање у заливу Большая Западная Лица у јулу-августу 1941. године, осујетили су офанзиву немачке и финске војске.
Претрпевши неуспех непријатељ је бомбардовао Мурманск таквом жестином која је од свих совјетских градова били јача само у Стаљинграду. У октобру 1944. године у току Петсамо-киркенeшске офанзиве Црвена армија је дефинитивно одбацила Вермахт од града.
Други по значају град у СССР-у 8. септембра 1941. године потпуно су са копна блокирали припадници групе армија Север и њихови фински савезници. Једина артерија која је повезивала Лењинград са «великом земљом» био је водени пут преко Ладошког језера.
Током 872 дана колико је био под опсадом, Лењинград је био изложен небројеним ударима из ваздуха, артиљерисјким гранатирањима и страшној глади која је однела више од 600 хиљада живота његових становника. Ипак, град који је постао моћна тврђава одолео је и дочекао пробој блокаде 27. јануара 1944. године
Трупе групе армија «Центар почеле су 30. септембра 1941. године са реализацијом плана освајања Москве „Тајфун“ . Пад најважнијег политичког центра и највећег саобраћајног чворишта у земљи проузроковао би катастрофалне последице по Совјетски Савез доводећи у питање и саму могућност победе Совјетског Савеза у рату. Престоницу нису браниле само регуларне јединице Црвене армије него и цивилно становништво које је градило одбрамбена утврђења на прилазима граду. Исцрпивши Немце у жестоким борбама и сачекавши појачање из Сибира и Далеког истока совјетска војска је 5. децембра прешла у контраофанзиву великих размера. Ошамућен непријатељ уверен у скору победу био је потиснут из Москве на растојању од 100 до 250 километара.
У октобру 1941. године почела је одбрана главне базе совјетске Црноморске флоте Севастопоља, која је трајала 250 дана. Одсечен од главних снага град је стоички одолевао далеко надмоћнијем непријатељу у ваздуху и на мору.
Браниоци Севастопоља успели су два пута да одбију напад, али је после трећег било јасно да исцрпљене совјетске трупе неће моћи да задрже град. Почетком јула 1942. године Севастопољ је изгубљен, а Црвена армија успела је да га ослободитек 9. маја 1944.године.
Тула која се налази јужно од Москве заједно са престоницом доживела је најтеже дане у октобру и новембру 1941. године када је немачка офанзива „Тајфун“ била на врхунцу. Град је био само на корак да се нађе у тоталној непријатељској опсади, али захваљујући упорном отпору совјетских трупа и њиховим непрестаним контраударима успео је да избегне горку судбину.
Успешна одбрана Туле паралисала је део немачких снага и спречила Другу тенковску групу Хајнца Гудериана да се пробије ка Москви из јужној правца. Шестог децембра дан касније у односу на њихове колеге у околини престонице, совјетске трупе код Туле прешле су у велики контранапад и потиснуле Немце 130 километара од града.
Древни град на источној обали Кримског полуострва неколико пута током Другог светског рата био је поприште жестоких борби. У новембру 1941. године Керч је заузела 11. армија Ериха фон Манштејна али већ 30. децембра потиснуо ју је совјетски десант који се искрцао на полуострво. У мају 1942. године град је морао да буде напуштен. Под немачком окупацијом налазио се све до 11. априла 1944. године.
Током борбених дејстава Керч је био скоро потпуно разрушен. Ратни извештач и писац Петар Павленко који је у овом граду боравио 1942. године писао је: „Када сам видео Стаљинграда та слика ме није шокирала, будући да сам претходно видео Керч“.
У септембру 1942. године почеле су тешке борбе за кључну совјетску црноморску луку Новоросијск. Претрпевши тешке губитке Немци никако нису могли да заузму цео град оставивши његов југоисточни део под контролом совјетских трупа.
У зиму 1943. године предузети су први озбиљни покушаји ослобођења Новоросијска. Четвртог фебруара у јужном делу града искрцан је поморски десант под командом мајора Цезара Куникова. Совјетске трупе успеле су да заузму деоницу површине тридесет квадратних километара и држе је 225 дана. Управо са Мале земље (под којим именом је касније било познато ово мало парче земље), у напад је кренула једна од три групе совјетских трупа које су 16. септембра године комплетно ослободиле град.
Прва одбрамбена фаза битке за Стаљинград била је за совјетску војску изузетно тешка. Током жестоких борби она је изгубила знатан део до темеља порушеног града и повукла се према реци Волги, на чијој обали је пружала отпор до последњег даха.
Користећи се чињеницом да су се Немци дебело заглибили у градским борбама, Црвена армија је 19. новембра 1942. године кренула у изненадну за противника велику офанзиву чији резултат је била опсада и уништење Шесте армије Вермахта. Трећи рајх никада раније није доживео тако катастрофалан пораз. Управо са Стаљинградском битком започео је кључни преокрет у рату на Источном фронту.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
