Зашто је у Русији увек владала несташица ЏЕЛАТА?

Већина језивих погубљења за време владавине Ивана Грозног (1530-1584) вршена је у његовом присуству и од стране његове личне гарде. Некадашњи шеф спољних послова земље Иван Висковатов погубљен је 1570. због издаје: цареви „опричници“ су му један по један одсецали удове и масакрирали тело.  

1698. Петар I је лично погубио пет „стрелаца“ (припадника елитних јединица) за време масовног погубљења после побуне у Москви. Његови министри, кнежеви Ромодановски, Голицин и Мењшиков, такође су испробали своју руку у погубљењима. Али зашто су цар и његови доглавници морали то да раде својеручно? 

Кажњавање као занат

У Русији дуго није било професионалних џелата. Пре него што је Москва постала држава, погубљења су вршили војници под командом руских кнежева и тако је било све до 16. века. Међутим, касније, 1649. године, уведено је „Соборноје уложеније“, законик руског царства, повлачећи потребу за професионалним извршиоцима не толико погубљења, колико телесних казни.  

16. маја 1681. године Бољарска Дума је наредила да сваки градски „војевода“ ангажује џелата из локалног грађанства. Ако се нико не би пријавио за ову позицију, џелат се бирао између „слободних људи“, „тако да ниједан град не буде без џелата“. Годишња плата била је 4 рубље, што није много, а мање је него што су добијали војници (6 рубаља). У то време ручак је коштао 0,04 – 0,05 рубаља).

Очигледно се очекивало да џелати имају још неки начин да дођу до новца. Наиме, рођаци осуђеника на бичевање или шибање били су спремни да плате како би џелат био нежнији или како би се казна потпуно избегла. То детаљно описује Фридрих Зајдер, свештеник који је био осуђен на бичевање и прогонство за време владавине Павла I зато што је наручивао забрањене књиге из иностранства.

„Одвели су ме до стуба срама, где су ми везали ноге и руке. Када је џелат пребацио каиш око мог врата да ми завеже главу и савије леђа, стегао је тако снажно да сам урликнуо од бола. Када је завршио све припреме и оголио ми леђа за ударце, џелат ми је пришао. Очекивао сам да ћу умрети после првог ударца... Изненада нешто је зазвиждало кроз ваздух. Био је то звук бича, најстрашнијег од свих бичева. Не додирнувши моје тело, ударци су само лако дотицали појас на мојим панталонама...“

Џелата су подмитили неки добри људи, па је Фридрих Зајдер кажњен само привидно. Овај мито био је главни приход извршилаца казне. Многи осуђеници имали су рођаке који су желели да они преживе (бичевање је често доводило до смрти). Ипак, било је мало кандидата за позицију џелата. Руско друштво је углавном  избегавало овај  језив посао.

Професија коју је Бог напустио   

Православна црква је осуђивала џелате. Према православном погледу на свет, џелат је изабрао похлепу уместо милости. Тако да извршиоцима казни није било дозвољено причешће, а биле су им ускраћене и друге свете тајне. Такође их је презирала јавност, живели су одвојено од заједнице, толико да се сматрало недоличним јести за истим столом са њима или се са њима дружити.

До 40-их година 18. века дошло је до значајног мањка џелата, па им је Сенат плату подигао на 9,5 рубаља. За време владавине Павла I плата им је подигнута на 20 рубаља, али то није помогло. Ретко ко би се добровољно јавио за овај посао. 1805. године власти су дозволиле да се џелати регрутују међу осуђеницима, али само међу онима који су осуђени за мање преступе као што су дезертери, лопови, преваранти и сл.

Већина осуђеника који су протерани у Сибир били су бичевани и жигосани пре него што би напустили Централну Русију, а то се није могло без џелата, тако да су почетком 19. века готово сви џелати били осуђеници. То је заправо штедело државни новац. Наиме, џелати који су ангажовани између слободњака тражили су плату, док су џелати из редова осуђеника били плаћени само повремено. Њихов положај им је ускраћивао било каква права.

Тренирани за сакаћење

С обзиром да су џелати углавном били осуђеници на одслужењу казне, живели су у затвору... Међутим, било им је дозвољено више слободе и многи од њих су радили као обућари или кројачи. Али такође су били дужни да унапређују своје вештине, па су правили лутке од брезове коре и на њима вежбали бичевање. Тренинг је захтевао годину дана свакодневног рада. Зато су нови џелати проводили доста времена као помоћници: навикавали су се да присуствују погубљењима, да не обраћају пажњу на крв и вриштање, између осталог.

До почетка 19. века у Русији је било тако мало џелата да су одлазили на „службена путовања“ у различите регионе, с обзиром да затвори у неким деловима земље нису имали своје џелате. Када би џелат стигао, неколико десетина људи је већ било смештено у затвору, чекајући извршење казне. Џелат би се задржао дан или два да обави посао, затим би одлазио у други град. Али када је постојала потреба да се казне стотине или чак хиљаде људи, ова путовања су трајала месецима.

Сликар Лаврентиј Серјаков се присећао како је изгледало извршење казне у 19. веку. „Кобила (даска са урезима за врат и руке на коју је везиван осуђеник –прим. прев.) је била закопана у земљу. Два џелата су се шетала поред, момци од око 25 година, добро грађени, мишићави, широких рамена, у црвеним кошуљама, плишаним панталонама и чизмама са наборима. Козаци и резервни батаљон били су смештени поред, а иза њих су се тискали рођаци осуђеника.“

„Око 9 сати ујутро на место казне стигли су осуђеници на бичевање којих је првог дана било 25. Неки су били осуђени на 101 ударац бичем, други на 70 или 50, а трећи на 25 удараца. Њих су редом стављали на кобилу тако да док је један бичеван остали стоје и чекају на ред. Први је постављен онај који је требало да прими 101 ударац. Џелат се удаљио 15 корака од кобиле, а затим лаганим кораком почео да се приближава осуђенику, бич му се вукао између ногу по снегу; када би џелат пришао близу кобиле, високо би замахнуо бич десном руком, кроз ваздух би се зачуо звиждук, а затим ударац. Џелат се опет удаљавао на исто растојање, поново се полако приближавао итд. Чинило ми се да је џелат од првог ударца веома дубоко засекао кожу, јер је после сваког ударца левом руком са бича брисао пуну шаку крви. Приликом првих удараца обично се од осуђеника чуло пригушено стењање које би убрзо замрло, а затим су га ударали као комад меса. За време самог чина, када би, на пример, избројао 20 или 30 удараца, џелат би прилазио флаши која је стајала ту у снегу, наливао себи чашу воде, испијао је и настављао са послом. Све је то радио веома, веома споро.“

17. априла 1863. године цар Александар II забранио је телесно кажњавање (сакаћење, бичевање, жигосање и сл.) у Русији. Па је оних неколико џелата-осуђеника који су у то време били активни просто враћено у затворе да као обични затвореници одслуже своју казну до краја. У априлу 1879. након што су судови у војним окрузима добили право на извршење смртне казне у војсци, у читавој Русији је био само један џелат, човек по имену Фролов. Путовао је од града до града са војном пратњом и вешао осуђенике.