Буквално на руском „закром“ значи ограђен простор у житници за чување брашна и житарица, место где се чува летина. Метафорично фраза је у СССР-у коришћена за богатства земље, што се у временима када снабдевање храном није било стабилно као данас често односило на стратешке резерве намирница.
С обзиром да је жито вероватно најважнија намирница, огромне конструкције су прављене тако да чувају стратешке залихе драгоцене пшенице.
Неки од такозваних „житних елеватора“ (џиновских аутоматизованих силоса) подигнутих у СССР-у постоје и данас.
Један од најимпресивнијих силоса које је Русија наследила од СССР-а подигнут је у Јарослављу 1938. године. Носио је име „База за житарице бр. 61“, али у колективној свести совјетских људи био је то просто део „спремишта Отаџбине“.
Огромна компликована структура обухватала је шест бетонских силоса.
За земљу која ће се ускоро наћи усред најразорнијег конфликта у историји човечанства ове стратешке резерве житарица показале су се као драгоцени ресурс за снабдевање војника на фронту храном.
С обзиром на стратешки значај објеката, силоси су такође били добро обезбеђени. Око њих је патролирало паравојно обезбеђење, а неовлашћеним лицима био је забрањен приступ. Често су информације о постојању оваквих места и о њиховој тачној локацији чуване као државна тајна.
У почетку житарице су стизале у силосе железничком пругом која је водила право до њих. Али до краја рата нове количине су допремане речним баржама. Процес утовара и истовара житарица у јарославском „елеватору“ био је механизован.
Када се 1991. године Совјетски Савез распао, „житни елеватори“, укључујући и џиновске грађевине у Јарослављу, нису били на листи приоритета нове власти. Без бриге и финансирања, почели су да пропадају.
Према градској легенди, неколико несрећних посетилаца који су покушали изнутра да завире у џиновске грађевине нестали су заувек. Мада се не зна да ли у овој причи има истине, место је тако језовито да га туристи избегавају у широком луку.