Најчувенији совјетски падобранац

„Чак и када у ваздуху замирише цвеће које ће људи ставити на твој гроб, ти као падобранац свеједно мораш да се бориш све док ти ноге не додирну земљу“, говорио је Василиј Филипович Маргелов који је преко 20 година командовао Десантно-падобранским трупама Совјетског Савеза и направио од њих елиту Оружаних снага. Нико у совјетској (и руској) „крилатој пешадији“ није уживао толико поштовање као „падобрански тата“ Маргелов.

„Падобранац бр. 1“ није почео своју ратну каријеру у Десантно-падобранским јединицама. Он је у Другом светском рату у различито време служио у морнаричкој пешадији и гардијским стрељачким јединицама, учествовао је у форсирању Дњепра, у ослобађању Херсона (за то је добио звање Хероја Совјетског Савеза) и у борбама у Југоисточној Европи. „Тешко да би неко из нашег пука остао у животу да нисмо имали таквог команданта какав је Маргелов“, сећао се касније Григориј Бабочкин из 218. пука: „У наизглед безизлазним ситуацијама... он је остајао хладнокрван и налазио је решења... Том човеку је био важан живот сваког војника. Били су му важни туђи животи. Не бих ја сада седео са вама да у тешким тренуцима нисмо заклањали једни друге од метака и гелера, и ја Маргелова, и он мене“.

Маргелов је 1948. године постао командант 76. гардијске десантно-падобранске дивизије која је, како је истицао генерал Павел Павленко, у то време била у јадном стању: „Материјално-техничка база борбене готовости фактички је била на нули... Обука у дивизији је обављана прилично лоше а дисциплина је могла бити много боља.“ Детаљно проучивши теорију и праксу десантно-падобранске службе Маргелов је полако али сигурно заводио ред у формацији која му је поверена. Већ 1954. године је постављен за команданта свих Десантно-падобранских трупа Совјетског Савеза и одмах је приступио њиховом квалитетном реформисању.

„Да би падобранци вршили своју улогу у савременим операцијама потребно је да наше јединице буду веома мобилне, са оклопном заштитом и довољном ватреном ефикасношћу, да се њима лако управља, да падобранци буду способни за десантирање у свако доба дана и ноћи и да после атерирања брзо приступају интензивним борбеним дејствима. То је, у суштини, идеал коме ми треба да тежимо“, говорио је командант.

Василиј Маргелов је успоставио добре везе са војном индустријом. Успео је да издејствује замену застарелих авиона Ли-2, Ил-14, Ту-2 и Ту-4 моћнијим и савременијим моделима Ан-22 и Ил-76 који су примали далеко више падобранаца и борбене технике.

Видећи колико је падобранцима за време десантирања тешко да рукују обичним стрељачким оружјем Василиј Филипович је издејствовао стварање специјалних модификација које не отежавају покрете „крилате пешадије“, и то су били аутомати (АКМС, АКС-74) и митраљези (РПКС-74) са склопивим кундаком, компактни бацачи граната СПГ-9 и олакшани РПГ-70.

Један од главних задатака Маргелов је видео у опремању својих трупа савременим борбеним возилима које би падобранци могли користити за превоз и вођење борбе под заштитом оклопа против непријатељске пешадије и оклопне технике. Крајем 1960-их су ове трупе почеле да добијају БМД-1 тежак нешто више од 7 тона, опремљен полуаутоматским топом 2А28 „Гром“ са седмочланом посадом. На бази овог возила направљени су самоходни артиљеријски системи, возила за управљање паљбом, а такође осматрачка и командно-штапска возила.

Војно руководство је хвалило Маргелова, али он сам није био превише задовољан применом нових возила БМД. Техника је из авиона десантирана одвојено од падобранаца и драгоцено време је трошено да војници пронађу своја борбена возила и заузму своја места. Стога је Маргелов изнео предлог који је у том тренутку био револуционаран – да се посаде десантирају у оклопном возилу. Тако је 5. јануара 1973. године први пут у светској пракси помоћу падобранског система „Кентаур“ из авиона Ан-12 успешно десантирано возило БМД-1 са два члана посаде у њему. Један од те двојице падобранаца био је командантов син Александар.

Све јединице десантно-падобранских трупа су за време Маргелова добиле сопствене опремљене аеродроме. Захваљујући томе је од добијања борбеног задатка до узлетања падобранаца у пуној ратној опреми било потребно само неколико часова. Догађаји везани за операцију „Дунав“, када су трупе Источног блока 1968. године ушле у Чехословачку, послужиле су као доказ добро организованог, уиграног и муњевитог дејствовања „крилате пешадије“. „Када су падобранци упали у зграду Академије Запотоцког, официри Чехословачке народне армије су на топографским картама уцртавали положаје наших трупа које су прешле преко границе. Очекивало се да ће те трупе стићи у Брно средином дана. Исто тако су одлучно блокиране и разоружане војне јединице које су биле размештене у граду“, известио је Василиј Филипович своје руководство.

Управо за време Маргелова су десантно-падобранске јединице добиле плаве беретке и „тељњашке“ (морнарске мајице) које су касније постале чувене. „Желео бих да падобранци наследе славне традиције свога старијег брата, тј. морнаричке пешадије, и да их часно наставе. Због тога сам и увео тељњашке, само што су им пруге боје неба, тј. плаве“, рекао је Василиј Филипович, који је некада и сам служио у морнаричкој пешадији.

Василиј Маргелов је успео да од падобранаца направи добро обучену и припремљену елиту Оружаних снага СССР-а која је увек освајала награде на свим армијским спортским такмичењима. Ауторитет овог рода војске је непрекидно растао и омладина је маштала да служи у „Војсци Деда Васje“, како је некада у шали дешифрована руска скраћеница десантно-падобранских трупа (ВДВ, „воздушно-десантные войска“).