Ко је био главни непријатељ Руске империје?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

1. Четири столећа су Русија и Османлијска империја улазиле у крваве сукобе борећи се за обале Црног мора, за Балкан и Кавказ. Од средине 16. века до завршетка Првог светског рата међу њима је било више од десет ратова и оружаних конфликата. У просеку су периоди мира били мањи од 25 година.

Балканска серија

Василиј Верешчагин

2. Први војни сукоб између Руса и Турака избио је 1541. године. Тада је Сахиб I Гирај, кан Кримског каната који је политички зависио од Османлијског царства, кренуо у поход на Москву, замоливши султана да му помогне одредом јаничара и артиљеријом. Руска војска је однела убедљиву победу, „многе цареве Татаре љуто потукоше и Турцима многе топове поломише“.

Бекство Сахиб Гиреја са хордом са Оке, 1541.

Public domain

3. Султан Селим II је био озбиљно забринут експанзијом Руске царевине на југ, тј. освајањем Казањског (1552) и Астрахањског (1556) каната. Порта је схватала да мора што пре потиснути Русе са граница своје империје и Крима који је зависио од османлија. Ратна срећа, међутим, није била наклоњена Турцима. Неславно се завршио њихов покушај да заузму Астрахањ 1569. године, а 1572. у Молодинској бици 50 километара од Москве заједно са војском кримског кана Девлета Гираја изгинуло је седам хиљада елитних јаничара.

Портрет Селима II, султана Отоманског царства (1566-1574).

Public domain

4. И крајем 17. и почетком 18. века Руска царевина је успешно водила ратове против Турака. Успела је да заустави експанзију Османлијског царства на украјинској територији учврстивши своје позиције у Кијеву и на левој обали Дњепра, а 1696. године је заузела турску тврђаву Азов на обали Азовског мора и почела да оснива прву регуларну војнопоморску флоту. За Русе је, међутим, као хладан туш био Прутски поход 1711. године, када је армију Петра I са 80.000 војника у Молдавији опколило 200.000 Турака и Кримских Татара. Цар је успео да склопи мир и сачува армију, али је Азов изгубљен и затим непуних четврт века није био у руским рукама.

Азовска флота. Из дневника са путовања Јохана Георга Корба.

Public domain

5. Један од најважнијих ратова у историји руско-турске конфронтације био је рат 1768-1774. године. У јулу 1770. је руска ескадра потпуно уништила турску флоту у Чесменском заливу Егејског мора и затим захваљујући томе успоставила потпуну доминацију у источном Средоземљу. „Вода помешана са крвљу и пепелом изгледала је врло гадно. Нагорели лешеви су плутали на таласима и толико су напунили луку да је тешко било пловити њоме у чамцима“, написао је кнез Јуриј Долгоруков који је учествовао у бици.

Чесменска битка, 1770.

Владимир Косов (CC BY-SA 4.0)

6. После тријумфа на мору уследили су успеси и на копну. Турске трупе су доживеле пораз код Ларге, Кагуле и Козлуђе. Неко време је руска војска држала и Бејрут, једну од најважнијих лука Османлијске империје. После овог рата Крим је прогласио независност и више није био под султановом влашћу (полуострво ће бити припојено Руској империји 1783. године). Уједно је Русија стекла право да на Црном мору има војнопоморску флоту која ће неометано моћи да пролази кроз Босфор и Дарданеле.

Гравира. Битка на Кагули.

Јохан Мартин Вил

7. У каснијим војним конфликтима све до средине 19. века Русија је успешно потискивала ослабљену Османлијску империју са северних обала Црног мора, са Кавказа и Балкана. И Кримски рат 1853-1856. године је у почетку био повољан по Русе. У Синопској бици 30. новембра 1853. године руска флота је до ногу потукла турску. Потопљено је 15 бродова и погинуло преко 3.000 морнара, а заробљен је лично командант турске флоте, вицеадмирал Осман-паша. „Са искреном најсрдачнијом радошћу вам налажем да НАШИМ храбрим морнарима пренесете да им се захваљујем за подвиг учињен у славу Русије и у част Руске заставе. Са задовољством видим да Чесма није заборављена у руској флоти, да су праунуци достојни својих прадедова“, написао је император Николај I поморском министру Александру Меншикову. 

Битка код Синопа.

Иван Ајвазовски

8. „Масакр у Синопи“, како је овај окршај назвала енглеска штампа, послужио је као повод за улазак Велике Британије, Француске и Сардинске краљевине у рат на страни Турака. Користећи техничку неразвијеност руске армије савезници су на крају извојевали победу. Један од најтежих услова Париског мировног споразума којим је завршен рат био је тај што Русија није имала право да држи војнопоморску флоту на Црном мору (ограничење је укинуто 1871. године).

На палуби адмиралског брода „Императорка Марија“ за време битке код Синопа.

Алексеј Кившенко

9. Турци су 1876. и 1877. године брутално угушили устанак хришћанског становништва у Бугарској и Босни, после чега је талас револта запљуснуо целу Европу. Русија је 24. априла 1877. године објавила рат Османлијској империји са циљем да ослободи балканске народе. И поред привремених потешкоћа, ратна кампања руске армије развијала се успешно, тако да су у јануару наредне године Руси већ били на прилазима Истамбулу. Према условима Санстефанског мировног споразума званично је проглашена независност Румуније, Србије и Црне Горе (мада оне дефакто већ одавно нису биле под султановом влашћу), а Турци су уступили Русима део територија на Кавказу и Балкану, док су Босни и Херцеговини дали аутономију. Међутим, главни резултат мировног споразума било је обнављање бугарске државе на великој територији од Црног до Егејског мора, с тим што је било планирано да Бугарска првих неколико година буде под непосредном руском управом.

Генерал Гурко осваја Софију.

Public domain

10. Такво јачање позиција Руске империје на Балкану озбиљно је узнемирило западне силе. Под њиховим дипломатским притиском услови Санстефанског мира су преиспитани на мировном конгресу у Берлину у лето 1878. године. Независност Румуније, Србије и Црне Горе је потврђена, али је Босна и Херцеговина уместо аутономије добила „привремену“ аустроугарску окупацију (за мање од 20 година Беч је и званично успоставио власт у овом региону). Уместо Велике Бугарске успостављена је вазална кнежевина са знатно редукованом територијом и са центром у Софији, а такође Источна Румелија као аутономна провинција Османлијског царства. „Нама је Европа дала право само да бијемо Турке, да проливамо руску крв и трошимо руски новац, али ни случајно да из тога извучемо корист за себе и за нашу браћу по вери по нашем сопственом нахођењу“, са жаљењем је констатовао руски амбасадор у Истамбулу Николај Игнатјев.

Сатирична мапа Европе, 1877.

Frederick Rose

11. Последњи оружани конфликт у историји конфронтације двеју империја био је Први светски рат. Руска армија је успела да осујети планове Турака који су желели да заузму руско Закавказје, па је чак кренула у велику контраофанзиву. Тако су почетком 1916. године трупе генерала Николаја Јуденича потукле 3. турску армију и заузеле стратешки важан град Ерзурум, чиме је отворен пут у дубину османлијске територије.

Турски топ (15 cm Ringkanone L/26 Krupp) који је руска војска заробила код Ерзурума, 1916.

Public domain

12. Руској војсци, међутим, није било суђено да до краја потуче Турке. Фебруарска револуција 1917. године проузроковала је пад самодржавне власти у Русији, а уједно и муњевити распад руске армије. Турска војска је успела да поврати целу Источну Анатолију, па чак и да отме од Русије Батумску и Карску област. Али независно од тога исход светског оружаног конфликта није био повољан по Османлијску империју и Порта је већ бројала своје последње дане.

Руски ровови у шумама Саракамиша.

Public domain

13. По завршетку Првог светског рата бивши непомирљиви непријатељи су ушли у период успостављања билатералних односа. Бољшевици су пружили подршку Турском националном покрету Кемала Ататурка у борби против стране интервенције. Тако је Совјетска Русија чак постала и савезница Турске Републике, основане 1923. године на рушевимама Османлијског царства. Додуше, то ново пријатељство је веома кратко трајало.

Посета совјетске делегације Турској 1933. Сусрет народног комесара за одбрану СССР-а Климента Ворошилова са председником Турске Мустафом Кемалом Ататурком на паради у част 10-годишњице Турске Републике (29. октобар 1923).

Sputnik

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!