Колико новца су имали на располагању руски цареви?

Russia beyond (Photo: Vladimir Borovikovsky; Ivan Kramskoi; Public domain)
Можда ће вас изненадити када чујете да су руски цареви примали плату. Али ретко су имали прилику да тај новац на нешто троше.

Када је Николај II у цркви присуствовао литургији, често је давао донацију као и други парохијани: стављајући новац у за то предвиђену посуду. Николај II је користио кованице од 5 рубаља које су носиле његов портрет (5 рубаља је у то доба била прилична сума, месечна плата служавке или пола плате фабричког радника). Међутим, колико год необично звучало, цар овај новац није имао на директном располагању.

Како истиче руски историчар Игор Зимин у својој књизи „Цареви мемоари: Приходи и трошкови породице Романов“, како би добио новчић од 5 рубаља (као и било који новац у готовини), Николај II је морао да напише кратку белешку царичиној канцеларији. Наиме, у породици Николаја II и Александре Фјодоровне она је водила рачуна о финансијама. „Пошаљи ми 3.000 рубаља и два златна новчића од 5 рубаља.“ „Пошаљи ми још два златна новчића од 5 рубаља.“ Али зар није цар имао неограничен приступ свим богатствима земље, укључујући и новац? Заправо, није.

Александра Фјодоровна са ћеркама

Без посла за цареве

Пре Павла I (1754-1801) руски цареви су заиста могли да користе државну благајну као свој новчаник. Ништа их барем није спречавало да тако чине. Можда је то био разлог што је Катарина II после смрти оставила државни дуг од 200 милиона рубаља (што је отприлике било три пута више од годишњег буџета Руске Империје).

Павле, син и наследник Катарине Велике, и његова жена царица Марија Фјодоровна, имали су десеторо деце. Павле I је предвидео да ће његово потомство бити бројно и да ће сви они морати да добијају финансијску подршку од куће Романов. Наравно, чланови куће Романов нису могли да раде нити да воде неки посао. У томе их је спречавао њихов статус. Зато је издржавање из државног буџета било неопходно за све чланове породице. Осим тога, добар финансијски статус чланова куће Романов био је неопходан како би се одржао углед Романових међу европским монарсима.

Павле I је схватио да ће, ако не ограничи коришћење државних фондова од стране породице Романов, она на крају постати толико бројна да ће испразнити државни касу. 1797. године Павле је објавио декрет којим је одредио годишње издржавање за чланове породице.

Породица Павла Првог

Годишње издржавање

Павловим декретом уведен је компликован хијерархијски систем годишњих примања за чланове царске породице у зависности до степена њихове сродности са царем. Висина годишњих примања за самог цара није била дефинисана. Царица је годишње имала на располагању 600.000 рубаља, што је огромна сума новца (годишња плата државног министра у то време је била 4.000-5.000 рубаља, а Мала царска круна, која је 1801. године израђена за царицу Елизабету Алексејевну (1779-1826) коштала је преко 50.000 рубаља).

Здање императорског министарства финансија

Свако царево дете годишње је добијало 100.000 рубаља све до пунолетства са 20 година. После двадесете годишње су добијали 50.000 рубаља. Престолонаследник је добијао 300.000 рубаља, а његова супруга 150.000 рубаља, док су њихова деца (односно цареви унуци) добијали по 50.000 рубаља до двадесете године, а затим 150.000 рубаља годишње, осим царевих унука које су тај износ добијале само до удаје.

Павлов декрет је садржао и многе услове који су предвиђали будућност царевих потомака до пет генерација унапред (праунуци). До 80-их година 19. века царска породица је бројала 23 члана и сви они су примали издржавање, а породица је настављала да се шири, што је значило још веће оптерећење за државни буџет. Зато је 1885. године Александар III примања чланова царске породице смањио на трећину. На пример, годишње примање царице је смањено на 200.000 рубаља, престолонаследник је добијао 100.000 рубаља уместо 300.000, царева деца (осим престолонаследника) добијала су само 33.000 рубаља годишње. Ипак, то су биле баснословне суме у доба када је комплетна официрска униформа коштала 70 рубаља, а за 200 рубаља сте могли да купите клавир.

Император Александар Трећи са породицом

Шта су Романови куповали?

У Русији цар и чланови његове породице нису могли да иду у куповину. То би захтевало посебне мере обезбеђења, цара би сви одмах препознали и подухват би се претворио у близак сусрет цара са народом.

Зато су цареви, велики кнежеви и њихове породице радије одлазили у куповину за време  путовања по Европи, где су имали прилику да бораве инкогнито. Сестра Николаја II велика кнегиња Олга Александрова записала је о свом путовању у Копенхаген: „Никада нећу заборавити узбуђење које сам осетила када сам, по први пут у свом животу, могла само да шетам улицом и гледам излоге, знајући да могу да уђем у било коју од продавницу и купим све што пожелим!“

Краљица Викторија са сином Едвардом VII, руским императором Николајем II, његовом супругом Александром и ћерком Олгом.

1909. године Николај II је и сам провео неко време у иностранству. Како се присећала дворска дама Ана Воробјова, Николај је „узео све што је желео, не питајући за цену, јер није имао никакав појам о новцу, с обзиром да је држава све плаћала“.

Међутим, за власнике страних радњи у којима су куповали руски цареви и њихови рођаци, није било лако доћи до новца који им је следовао. Рачуни су се слали у царичину канцеларију, која је контролисала сву готовину и куповине царске породице. Царичина канцеларија је још једном проверавала рачун са особом која је начинила куповину, затим је Министарство финансија слало новац конзулату земље у којој је куповина обављена, и тек тада је, коначно, новац упућиван продавцу. У 19. веку то је понекад трајало месецима.

Али шта су цареви уопште куповали? Игор Зимин наводи неке примере. Николај I (1796-1855) сам је куповао поклоне за породицу. За своју жену би купио шешир (цар није лично бирао шешир, него је водио искусну дворску даму која је познавала царичин укус), наруквицу или чак свилене чарапе. 

Црква Марије Магдалене у Дармштату

Али већи део „личног новца“ цара и његових рођака обично је одлазио на донације. На пример, 1898. године Николај II је послао 500.000 рубаља у хуманитарне сврхе, као помоћ породицама које су те године страдале од глади. Такође, 1896-1900. Николај је преко 500.000 рубаља свог новца потрошио да подржи изградњу руске капеле у Дармштату, родном граду своје супруге Александре Фјодоровне.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“