Ови спортисти су побегли из СССР-а. Како им је то пошло за руком?

Виктор Корчној: годинама припремао бекство и напустио породицу

Бекство: јул 1976. године за време турнира у Амстердаму

Шаховски велемајстор Виктор Корчној никада себе није називао дисидентом нити борцем против система, већ је своје бекство описивао као „спасавање каријере“. Иако четвороструки шампион СССР-а, он је у интервјуима западним медијима ипак непрекидно говорио да у сопственој земљи за њега не постоје равноправни услови и да је то у супротности с принципима поштене борбе.

Сматрао је да совјетска власт бира фаворите и пружа им сваку врсту подршке. „Власти су изабрале Карпова за фаворита, јер се он идеално уклапа у имиџ шампиона: он је Рус, из забачених крајева,. млад и изузетно лојалан режиму. Током меча Карпов је имао изузетну подшку, око њега су били првокласни велемајстори и хвалили су га у медијима“, присећао се Корчној Анатолија Карпова, једног од својих главних противника.

Због овакве критике Корчноју је једном смањена стипендија и забрањен му је излазак из СССР-а, али већ годину дана касније забрана је укинута (узгред, за њега се заузео Карпов). 1974. године донео је одлуку да емигрира, то али никоме није рекао, чак ни сопственој жени ни сину. Приликом путовања у иностранство на турнире стално је у Западну Европу односио важне документе, фотографије и књиге, а 1976. за време турнура у Амстердаму дао је још један оштар интервју и схватио је да овог пута неће моћи да избегне последице. Наредног јутра је отишао у најближу полицијску станицу и затражио политички азил.

Корчној није добио азил, него само дозволу боравка. Зато је статус избеглице потражио у Швајцарској, овај пут с успехом. У СССР-у његова породица је након тога морала да преживи много тешкоћа и тешку оскудицу, чега је Корчној био свестан и пре одласка. „Могао сам да рачунам да ће сину то донети велике тешкоће. Али искусни људи су ми говорили да када се доносе такве одлуке савест не треба да игра улогу“, говорио је он.

Син Игор је избачен са факултета и позван у војску како ни под каквим условима не би могао да напусти земљу под изговором да има приступ „војним тајнама“. Схватајући то, Игор се није одазвао на позив, због чега је осуђен и провео је две године у логору на Уралу. Супруга Бела није могла без проблема чак ни да прода ауто, јер се он водио на мужа, а његово овлашћење би се сваки пут „изгубило“ приликом слања из Швајцарске. Корчној је лично од Леонида Брежњева тражио да пусте његову породицу да му се придружи, обраћао се председнику Џимију Картеру, па чак и папи. Власти су попустиле тек 1982. године и његова породица је могла да напусти земљу.

Људмила Белоусова и Олег Протопов: скривали се у швајцарским хотелима

Бекство: септембар 1979. године за време турнеје у Швајцарској

Славни супружници су 1964. године освојили прво злато у историји совјетског уметничког клизања на Олимпијским играма и успех поновили на следећој Олимпијади у Греноблу. Између двеју Олимпијада успели су да покупе све могуће титуле на светским и европским првенствима. Вест о њиховом бекству шокирала је чак и Запад, јер су обоје били чланови Комунистичке партије, сматрали су се за узоран и патриотски оријентисан брачни пар, били су окружени свеопштом пажњом, љубављу народа и живели су у трособном стану.

Белоусова и Протопов су се обратили швајцарској полицији приликом турнеје у саставу Лењинградског балета на леду, док су се налазили у граду Цуг недалеко од Цириха. Према њиховим речима, одмах су им узели совјетске пасоше, а затим их селили из хотела у хотел. Где су се тачно налазили нису ни они знали све док нису добили азил.

На овај очајнички корак они су се одлучили након што је 70-их година Министарство спорта више пажње почело да посвећује младим спортистима, док су легенде уметничког клизања доспеле у категорију старих и самим тим мање перспективних спортиста. Клизачи су се жалили да ће их фактички послати у пензију или да раде као тренери, а они су још били спремни и способни и желели да се такмиче. Олег Протопов је видео и други мотив да се њихова каријера „грубо прекине“: „Плашили су се да ћемо ако освојимо трећу Олимпијаду остати у иностранству. Подли ударац испод појаса.“ Брачни пар није био задовољан ни финансијским стањем. Одржавајући турнеје широм света, скоро сав њихово хонорар је одлазио организатору турнеја, совјетском Госконцерту. Од 10 хиљада долара колико је плаћен наступ у Њујорку, на пример, они су добили само 53 долара.

Клизачи су на швајцарски пасош чекали 16 година и добили га тек после распада СССР-а, 1995. године. Када им је обома било 60 година, желелили су да представљају Швајцарску на Олимпијади 1998. у Нагану, али, како се и могло очекивати, нису прошли квалификације.

Александар Могиљни: побегао због сиромаштва

Бекство: мај 1989. на Светском првенству у Шведској

Олимпијски и светски шампион у хокеју имао је само 20 година када је телефонирао агентима њујоршког клуба „Буфало Сејберси“ и тражио да га извуку из Шведске, где је совјетска хокејашка екипа управо била освојила Светско првенство. Ови су стигли у Шведску првим летом и већ следећег дана у Америку одвели „најбољег 20-годишњег играча на свету“.

Могиљни је свој поступак објашњавао државном политиком у спорту: „Видео сам какав је ту однос према старијим колегама, схватио сам шта ће са мном бити када дођем у те године. Када заврше каријеру, они остају без ичега. Мени то није одговарало.ˮ Касније је рекао да је код куће био сиромашан. „Био сам прави сиромах! Био сам олимпијкси шампион, светски шампион, троструки шампион СССР-а. Притом нисам чак имао ни метар стамбеног простора. Коме треба такав живот?ˮ

Совјетска страна је све објашњавала примитивном похлепом Могиљног. Када је побегао у САД, потписао је уговор од 630 хиљада долара, купио кућу, ролс-ројс и живео као суперзвезда. У НХЛ је добио надимак Александар Велики и био најбољи нападач у сезони 1992/1993 и први руски хокејаш који је постао капитен у тиму Националне хокејашке лиге.

Сергеј Немцанов: неуспешно бекство због девојке

Бекство: јул 1976. године за време Олимпијаде у Монтреалу

Међутим, нису сви емигранти из СССР-а имали разумне мотиве. Скандалозан је био случај 17-годишњег шампиона Совјетског Савеза у скоку у воду Сергеја Немцанова 1976. године. Док је био на Олимпијади у Монтреалу, обратио се канадској имигрантској канцеларији у олимпијском селу тражећи азил.

Према верзији СССР-а, спортиста није имао успеха на Олимпијади и није прошао селекцију за репрезентацију за следеће такмичење у САД. Будући утучен, потпао је под утицај западне пропаганде и пожелео да остане у иностранству. Тада су Совјети чак оптужили Канаду и САД за „испирање мозгаˮ и отмицу. После сусрета са Немцановом под надзором канадских адвоката совјетска страна је тврдила да је он био блед и да је са стакленим погледом као робот понављао фразу „изабрао сам слободуˮ. Узгред, за време исте Олимпијаде пребегло је на Запад још четворо румунских атлетичара, али сва пажња је била прикована за „златокосог руског Аполонаˮ.

Западна штампа је ширила другачију причу: да се Немцанов заљубио у скакачицу Керол Линднер из америчке репрезентације и да је зато одлучио да побегне.

Али проблем је био у томе што није био пунолетан и што није могао да добије статус избеглице. Схватајући да још има времена, Совјети су покренули кампању „Сергеју, врати се кућиˮ, наговарајући га да одустане од бекства. Један од метода био је снимак са поруком његове баке која га је одгајила и молила да се врати и да је не остави саму. То је упалило и Сергеј је одлучио да се врати, а Канађани су га предали под једним условом: да се против њега не примењују никакве репресије.

Услов је испоштован, али је то био крај Немцановљеве каријере. Више га нису пуштали у иностранство, а сународници су га доживљавали као „издајникаˮ.