Зашто су Мађари помогли бољшевицима да успоставе совјетску власт у Русији?

Мађарска Совјетска Република

Мађарска Совјетска Република

Erky-Nagy Tibor/FORTEPAN (CC BY-SA 3.0)
Десетине хиљада Мађара су се жестоко бориле у редовима Црвене армије. Они су одиграли важну улогу у успостављању совјетске власти у Сибиру и на Уралу.

„Ступајте у нашу Црвену армију, браћо наша, да спасемо руску револуцију, да са оружјем у рукама кренемо у борбу за ослобођење Мађара, мађарских радника и мађарских сељака. Оружје у руке! За земљу, за жито, за мир, за слободу!“ – тако је совјетска власт агитовала почетком 1918. године међу Мађарима у Русији, подстичући их да јој пруже подршку у Грађанском рату који се распламсавао у земљи.

Овај позив није остао без одговора. Десетине хиљада мађарских интернационалиста бориле су се за бољшевике у редовима Црвене армије и у партизанским одредима. Били су упорни и поуздани, због чега су их ценили и саборци и непријатељи.

„Црвени Мађари“

Први батаљон Првог московског Интернационалног одреда, Црвени Мађари.

У руском заробљеништву се налазило укупно око пола милиона Мађара када су 3. марта 1918. године Совјетска Русија и Немачко царство склопили мировни споразум у Бресту. Огромна већина тих војника није више хтела нити намеравала да ратује, и само је чекала прву прилику да се врати у отаџбину.

Било је, међутим, и оних (око 60.000) који су били спремни да поново изађу на бојно поље, али више не Првог светског рата, него Грађанског рата у Русији. Њихове побуде су биле пре свега идеолошке.

Преко 70% мађарских ратних заробљеника чинили су сељаци, радници и надничари. Они су радо и са великим интересовањем прихватали пропаганду нове руске власти. Бољшевици су им интензивно помагали у томе, подстичући формирање револуционарних кружока у логорима и организујући публиковање комунистичких новина „Социјална револуција“ и „Напред“ на мађарском језику. Владимир Лењин се лично састајао са Белом Куном, Тибором Самуелијем, Дежеом Фарагом, водећим актерима мађарског комунистичког покрета, и пружао им свестрану подршку у агитацији међу сународницима.

Парада руских ратних заробљеника у Будимпешти, мај 1919. Мађарска Совјетска Република.

Важан разлог да се Мађари придруже бољшевицима били су и тешки услови живота у логорима за ратне заробљенике. И поред склопљеног мира њихов повратак кући био је дугачак и компликован процес. Уместо да умру у логору од болести или глади, многи су радије изабрали стабилну исхрану и војничку плату у оружаним снагама младе совјетске републике.

„Ратни заробљеници мађарске националности радо су ступали у Црвену армију“, сећао се командант засебног интернационалног пука Рудолф Гарашин: „Они су довољно трпели царску власт и страну интервенцију. И једни и други су их користили као бесплатну радну снагу. За неколико година рата свачега смо се нагледали, али када смо дошли у овај логор (у Дарнице код Кијева – прим. Russia Beyond), жмарци су нас подишли. Заробљеници су били у врло јадном стању. Храна не може бити гора, нема довољно огрева, изношено одело се претворило у страшне дроњке... Многи заробљеници су били болесни и лежали су у баракама без икакве медицинске помоћи. Управо у то време је на све стране дивљао тифус“.

Бели покрет није признавао Брестски мир, сматрајући да је срамотан и незаконит, и зато није могло бити говора о ослобађању ратних заробљеника из логора који су се налазили на територији „белих“. Због тога су Мађари масовно бежали у сибирске шуме и ступали у црвене партизанске одреде.

Интервенти из такозваног Чехословачког корпуса (легиона), формираног у царско доба од заробљених Чеха и Словака са циљем да се бори против Немачке, такође су прешли на страну белих, што је Мађаре додатно подстакло да се придруже бољшевицима. У пролеће и лето 1918. године легионари су се убрајали међу најважније учеснике Грађанског рата. Они су преузели контролу над великим територијама у Сибиру и ликвидирали су тамо совјетску власт.

Мађари су били конститутивна нација Аустроугарске, у којој су Чехе и Словаке третирали као националне мањине, и та давнашња нетрпељивост међу њима пренела се и на територију Русије. Чеси и Словаци су за њих били издајници који су прешли на страну непријатеља.

Легионари и „црвени Мађари“ су гледали да једни друге не заробљавају, него су се убијали на лицу места. Тако су Чеси 18. јуна 1918. године после битке код сибирског града Маријинска стрељали 50 заробљеника из одреда Мата Залке.

Елита Црвене армије

Мађари су у Црвеној армији током читавог Грађанског рата чинили само неколико процената њеног укупног људства, али су сврставани међу њене најубојитије ратнике. Искусни у ратовању, јединствени и отпорни, Мађари нису „падали“ на непријатељску пропаганду. Били су поуздани и ефикасни. Бољшевици су их успешно користили како у борбеним дејствима тако и у казненим операцијама.

„Мађари су се тукли до последње капи крви“, сећао се црвеноармејац Генадиј Милицин.

Чехословачки официр Радола Гајда је истицао да су руски црвеногардејци били слаб непријатељ и ако се на њих изврши озбиљан притисак могли су се дати у бегство, али Мађари су се увек чврсто држали.

Чехословачки извиђач у Сибиру.

Важну улогу су Мађари одиграли и у успостављању совјетске власти у Сибиру, на Уралу и у Поволжју. Начелник штаба Прве армије Источног фронта Радничко-сељачке Црвене армије Николај Корицки описао је учешће мађарске чете у операцији заузимања Симбирска 10. септембра 1918. године: „Мађари су у узорном поретку пришли почетним положајима за напад и сложно се бацили на непријатељске ровове. Сручили су на ровове ручне гранате и обрушили се бајонетима и ножевима правећи пролазе у бодљикавој жици, упали су у ровове и у борби прса у прса побили скоро цео батаљон белогардејаца“.

Одреди некадашњих заробљеника, мађарских хусара, били су ретке коњичке јединице „црвених“ које су могле да се супротставе белој козачкој коњици. Они су одбијали да ратују у црвеноармејским војничким блузама и шињелима. Уместо тога су облачили своје традиционалне црвене бриџ панталоне, плаве огртаче и црвене хусарске качкете.

Даља судбина

Бела Кун, вођа Мађарске револуције 1919.

У марту 1919. године део Мађара који су ратовали у Русији отишао је у отаџбигну да брани тек проглашену Мађарску совјетску републику. А када је она убрзо пропала, у августу исте године су многи од њих репресирани или су побегли из земље. На граници са Аустријом је 2. августа убијен Тибор Самуели, један од руководилаца републике, који је својевремено дао велики допринос формирању одреда мађарских интернационалиста у Русији.

Проглашење Мађарске Републике. Власт прелази у руке мађарских бољшевика.

Бела Кун је такође био лидер Совјетске Мађарске. Он се успешно вратио у Русију, где је убрзо затим именован за председавајућег револуционарног савета Крима. Он је био један од организатора масовних погубљења „класних непријатеља“ на овом полуострву, у којима су побијене десетине хиљада људи.

Мађарски војници трећег Интернационалног стрељачког астрахањског пука. У центру - командант Лајош Гавро.

Многи Мађари нису имали могућност да се врате у отаџбину. Њима је Совјетски Савез постао друга кућа. Они су служили у Црвеној армији и обавештајној служби, извршавали су задатке у Шпанији за време грађанског рата... Мате Залка, командант 12. интернационалне бригаде „Генерал Лукач“, погинуо је када га је 11. јуна 1937. године погодио гелер код Уеска.

Лајош Гавро

„Велики терор“ у СССР-у крајем 1930-их није мимоишао ни совјетске мађаре. У Хабаровску је 23. маја 1938. године стрељан Лајош Гавро, командант 92. далекоисточне дивизије и херој Грађанског рата. Три месеца касније у Москви је погубљен Бела Кун.

У време Другог светског рата мађарски стручњаци су ангажовани у раду са мађарским ратним заробљеницима и организовању антифашистичких партизанских одреда, а по завршетку рата у стварању Мађарске народне армије.

У мађарском бунту 1956. године против комунистичког система (који се у савременој Мађарској третира као револуција) некадашњи саборци из Грађанског рата нашли су се на различитим странама барикада. Тако су бунтовници у предграђу Будимпеште брутално убили Шандора Сиклаија, бившег командира одреда „Самарски комунар“.

Совјетски тенкови у Будимпешти, 31. октобар, 1956.

Председник владе Имре Нађ, који је некада и сам служио у Црвеној армији, подржао је устанак, па је ухапшен када је побуна угушена. Нови руководилац Мађарске Јанош Кадар успео је да издејствује за претходника смртну казну, иако је Никита Хрушчов био против тога. Нађ је обешен 16. јуна 1958. године због „издаје отаџбине и организовања завере у циљу свргавања народно-демократског поретка“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“