Како су Руси проклињали и вређали своје цареве и какве су казне за то следиле

Kira Lisitskaya (Corbis/Getty Images; Jean-Marc Nattier; Peter Pavlov/MAMM/MDF/russiainphoto.ru)
Руси нису увек волели и подржавали своје цареве. У архивама истражних органа руске државе сачуване су многе клетве и увреде на рачун руских владара.

1737. Иван Павлов, службеник у руској војсци, предао се државној безбедности, називајући Петра I „богохулникомˮ који је „пркосио Божјој вољиˮ. На саслушању Павлов је рекао да је чврст у својим ставовима и спреман да прими смртну казну. Његов захтев је испоштован одлуком савета министара.

„Погубљење Степана Разина“

Скидање главе због увреде

Петар Велики 1737. године више није био жив, али је вређајући њега човек показивао непоштовање према царевима уопште. Павлов је погубљен у складу са законом. Јавно проклињање или вређање руских кнежева званично се кажњавало смрћу одсецањем главе барем од 13-14. века, чак и пре формирања руске државе.

1649. године, за време владавине Алексеја Михаиловича (1629-1676), у законику Земског сабора наводило се више прилика у којима се сматрало да је царска власт увређена. Тада је човек могао да доспе пред суд не само ако директно увреди цара, него и због клевете, на пример, ако владару подноси лажне тужбе. У то време је основана и прва државна тајна полиција.

Између осталог, тајна полиција је истраживала случајеве претњи по царев живот или вређања царевог имена. Ово су неки примери. „Цар је млад и будаласт и само прати савете бољараˮ, рекао је сељак Сава Корелин и завршио у затвору. Други човек по имену Дмитриј Шмарајев захвалио се свом пријатељу који му је позајмио нешто овса речима: „Бољи си од цара!ˮ Пријатељ га је пријавио и Дмитриј је морао да побегне из родног града.  

Чак и ако би човек себе поредио са царем могао је да заврши у затвору, док је за директно вређање цареве личности могао да остане без језика са читавом породицом протераном у Сибир, како се догодило сељаку Иљи Подшњеву из Нижегородске области.

„Цар Антихрист, а његова жена сељанка“

Петра Великог, сина Алексеја Михаиловича, руски народ је проклињао због новотарија које је увео у Русији. Многи су веровали да ће после „ђавоље годинеˮ 1666. (Петар је рођен 1672) доћи Антихрист. И Петра Великог, који је био први цар који није имао браду, а носио је европску одећу и упражњавао пороке као што су пушење и пиће, многи су видели као Антихриста. Неки староверци су у Петрово време, па чак и касније, прибегавали самоспаљивању како би избегли да живе под влашћу Антихриста. Али казне су следовале и за мање прекршаје од директног вређања цара. 1720. године Андреј Савељев, вођа хора, добио је 50 удараца бичем зато што је у бесу својим штапом уперио у Петров портрет.  

Петрова жена Катарина I, прва царица на руском престолу, такође је била предмет критике. Патријархални Руси с почетка 18. века нису могли да прихвате да им жена буде владарка. Документи тадашње тајне полиције показују да су кажњавани људи који су се усудили да спомену ниско порекло Катарине I (она је заиста потицала из сељачке породице). Човеку по имену Калина Рибкин одсечен је језик и протеран је у Сибир зато што је причајући анегдоту Катарину назвао погрдним именом.

„Како су мишеви хранили мачка“

Осветољубива царица

Чак и ако бисте изразили саосећање са царицом могли сте допасти јада: 1739. године Авдотја Љвова из Шлиселбурга у Русији ухапшена је, јер је певала песму о тужној младости царице Ане Ивановне. Песма је изражавала жалост због Ане која је морала да се уда за страног војводу по наређењу њеног стрица Петра Великог. Због ове песме Авдотја Љвова је мучена истезањем.

За време владавине Јелисавете Петровне на десетине људи је послато на тежак рад, јер су коментарисали приватан живот царице и њених миљеника. 1742. године капетан Преображенског пука Григориј Тимирјазев је у приватном разговору са својим подређеним рекао да Јелисавета има пет љубавника и да он познаје неку њену децу, као и да су многе титуле на двору стечене „захваљујући љубави и само љубавиˮ. Војник који је све то чуо пријавио је Григорија тајној полицији и капетан је отпуштен из службе и послат у затвор у Сибиру. 

Спомињање приватног живота, па чак и коментарисање припадности владарке женском полу било је смртоносан прекршај и у време Катарине II. Строга казна је очекивала чак и оне који би споменули да је царица „женскињаˮ или да је „ђавољи наум да главу савијамо пред женомˮ и слично.

„И ја пљујем на његаˮ

Ипак, нису сви руски владари били тако осветољубиви и тако осетљиви на спомињање свог имена. 1845. године у Русији је уведен први кривични законик. У њему се наводи да било какво увредљиво понашање према цару, члановима царске породице, па чак и њиховим портретима, представља кривично дело. Казна је могла бити укинута ако је преступ почињен у стању пијанства, јер, наравно, већина клетви против цара могла се чути у кафанама од пијаних муштерија.

Цар Николај I је на овакве случајеве чак реаговао са хумором. Једном се војник по имену Агафон Сулејкин напио ко летва и чак пљунуо на царев портрет који је висио на зиду. Случај је пријављен и Николај I је сазнао за њега.

Уместо да јадног војника пошаље у Сибир, Николај I је наредио: „Објавите Агафону Сулејкину пред читавим његовим пуком да и ја пљујем на њега. И с обзиром да ова несрећна пијаница није знала шта чини, проглашавам овај случај затвореним. Такође, одсад је забрањено да се царски портрети истичу у кафанама.ˮ

Николај I

Међутим, неки чланови царске породице могли су да користе свој повлашћен положај и вређају своје поданике. Кнез Петар Кропоткин записао је у својим мемоарима како је млади Александар III, тада велики кнез за време владавине његовог оца Александра II, проклињао и псовао младог официра који је био задужен за залихе оружја у царској војсци. Официр, рођени Швеђанин у руској служби, био је дубоко увређен. Знао је да не може великом кнезу да узврати истом мером, јер је то било кажњиво. „Одмах је изашао и послао писмо великом кнезу у којем је захтевао од Александра да се извини. Официр је додао да ће се убити ако за 24 сата не добије извињење.ˮ

Александар III

Нажалост, Александар се није извинио и официр је заиста себи одузео живот. Када је цар Александар II сазнао за то био је бесан, записао је Кропоткин. „Александар II је наредио свом сину да иде за официровим ковчегом све до гроба, али чак ни ова страшна лекција није младића излечила од ароганције и напраситости који су били карактеристични за Романове.ˮ

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“