Како се један Пољак прославио као врхунски совјетски војсковођа (ФОТО)

„Одлично је познавао ратну вештину, прецизно постављао задатке, паметно и с тактом проверавао извршење својих наређења. Према подређенима је увек показивао бригу и вероватно нико други није умео тако да цени и подстиче иницијативу подређених му командира. Много је пружао другима и умео уједно да учи од њих... Тешко могу да се сетим темељнијег, неуморнијег, марљивијег и даровитијег човека од његаˮ, овако је талентовани совјетски маршал Георгиј Жуков описао ништа мање даровитог маршала Константина Константиновича Рокосовског, једног од најзаслужнијих војсковођа за победу СССР-а над нацистичком Немачком.     

Свој ратнички пут Росковски (рођен у Варшави, тада делу Руске Империје) започео је у коњици на ратиштима Првог светског рата. Две револуције које су уследиле 1917. године, рушење апсолутизма, распад армије и земље суочили су га, као и друге Пољаке из 5. Каргопољског драгунског пука, са избором: да учествује у обнови Пољске или да се посвети борби за „владавину радника и сељакаˮ и за „победу светске револуцијеˮ. Док је његов колега из пука и брат од стрица Франц Рокосовски отишао у Варшаву, Константин се прикључио бољшевицима.

Ипак, Константин Рокосовски није био принуђен да се бори против своје домовине у совјетско-пољском рату 1919. године. Већи део Грађанског рата провео је у борбама против Белогардејаца на Уралу, у Сибиру и на Далеком истоку, где је постављен за команданта коњичког пука.

Успешна војна каријера, па и живот Константина Рокосовског, могли су бити окончани за време „великог терораˮ, периода масовних репресија које су крајем 30-их година захватиле Совјетски Савез. 17. августа 1937. године командант дивизије Рокосовски је ухапшен под сумњом да ради за пољску и јапанску обавештајну службу. Две и по године морао је да проведе по затворима, пролазећи бројна саслушања, све док у марту 1940. године, захваљујући залагањима генерала Семјона Тимошенка, није ослобођен уз враћање чинова и права. „Никада о томе није говорио чак ни са најближим људимаˮ, присећао се његов унук и имењак Константин Рокосовски: „Само је једном, када га је мама много година после рата питала зашто увек носи пиштољ са собом, рекао: Ако опет дођу по мене, жив им се нећу дати у руке.ˮ

Током жестоких одбрамбених борби против Вермахта на лето 1941. године Рокосовски се показао као способан и одлучан војсковођа. Располажући скромним ресурсима људства и технике, он је 28. јуна од Немаца успео да поврати град Јарцево (један од првих ослобођених совјетских градова), да заустави напредовање непријатеља према Москви и обезбеди остацима две совјетске армије излазак из обруча око суседног Смоленска.

„Док се боримо код Москве, треба да мислимо о Берлину. Совјетска војска ће сигурно стићи у Берлинˮ, рекао је Рокосовски дописнику листа „Краснаја Звездаˮ у октобру 1941. године. У том изузетно тешком периоду борбе за престоницу његова 16. армија је, под огромним притиском непријатеља, држала северозападни прилаз граду. Борећи се за сваки метар, његове снаге су зауставиле Немце и почетком децембра се придружиле масовној контраофанзиви Црвене армије којом је Вермахт потиснут на 100-150 километара од града. „Тешко се може навести неки други војсковођа који је тако успешно дејствовао како у одбрамбеним, тако и у офанзивним операцијама у протеклом рату... Поседујући дар предвиђања, он је готово увек непогрешиво наслућивао намере непријатеља, предухитрио их и по правилу излазио као победникˮ, присећао се главни маршал авијације Александар Голованов. 

Рокосовски је био један од аутора операције „Уранˮ у којој је опкољена и уништена 5. армија Фридриха Паулуса у Стаљинграду. Током Курске битке на лето 1943. године, после које је Вермахт дефинитивно изгубио иницијативу у рату, он је тако промишљено организовао одбрану на северном делу Курске превлаке да је немачку војску лишио сваке шансе да се пробије. „Снаге Централног фронта су извршиле задатакˮ, записао је овај војсковођа у својим мемоарима „Војничка дужностˮ: „Упорним пружањем отпора они су истрошили непријатељске снаге и спречили њихово напредовање... Нисмо морали да употребимо резевре Штаба, успели смо без њих, јер смо правилно распоредили снаге, коцентрисали их на оном делу који је за снаге фронта представљао највећу опасност.ˮ

1944. године Константин Рокосовски је командовао снагама 1. Белоруског фронта које су постале главна офанзивна сила у операцији „Багратионˮ. За само два летња месеца „совјетског муњевитог ратовањаˮ Црвена армија је напредовала скоро 600 километара према западу, ослободивши читаву територију Белорусије, део балтичке обале и источне Пољске. Потпуно је уништена немачка група армија „Центарˮ, а у тешком положају се нашла група армија „Северˮ. 29. јуна Рокосовском, кога је непријатељ прозвао „Генерал-бодежˮ, додељен је чин маршала Совјетског Савеза.

У новембру 1944. године, када су снаге 1. Белоруског фронта биле спремне за брзи продор у срце Немачке, Константин Рокосовски је изненада постављен на чело 2. Белоруског фронта. Рокосовски се у својим мемоарима присећао телефонског разговора са Стаљином: „Било је то тако неочекивано да сам без размишљања одмах питао: 'Због чега таква немилост да ме са главног правца пребацујете на другостепени фронт?' Стаљин је одговорио да грешим: фронт на који ме пребацују је део општег западноевропског правца, на којем ће деловати снаге три фронта: 2. Белоруског, 1. Белоруског и 1. Украјинског; успех ове одлучујуће операције зависиће од тесне сарадње ових фронтова... Ако не будете напредовали ви и Коњев, никуда неће стићи ни Жуков, закључио је врховни главнокомандујући.ˮ 

  У разговору са блиским пријатељем контраобавештајцем генерал-лајтнантом Николајем Железњиковом Рокосовски је био отворенији: „Ја сам најнесрећнији маршал Совјетског Савеза. У Русији ме сматрају за Пољака, а у Пољској за Руса. Требало је да ја заузмем Берлин, ја сам био најближи. Али телефонирао ми је Стаљин и рекао: 'Берлин ће заузети Жуков'. Питао сам због чега таква немилост? Стаљин је одговорио: 'То није немилост, то је политика'ˮ. 

На крају су снаге 2. Белоруског фронта под командом Константина Рокосовског потукле непријатеља у Источној Пруској и Померанији и зауставиле 3. немачку тенковску армију, спречивши је да учествује у бици за Берлин.

После победе маршал се привремено вратио у домовину. Командовао је Северном групом совјетске војске, стационираној на територији Пољске. У октобру 1949. године на молбу председника Пољске Народне Републике Болеслава Берута и уз дозволу руководства СССР-а Рокосовски је постављен на дужност министра националне одбране на којој је остао све до 1956. године. Константин Рокосовски је био једини совјетски маршал у историји који је такође био и маршал Пољске.