80 година од подвига потпоручника Колобанова и посаде КВ-1 која је уништила 22 непријатељска тенка

Музеј армије у Москви
Годинама уназад постојао је отпор да се у ту чињеницу поверује. У време Совјетског Савеза било је у плану да се о посади старијег лајтнанта Зиновија Колобанова сними било играни или документарни филм. Међутим, скептици би на крају сваки пут одбијали завршене сценарије са само једним закључком: „то немогуће“.

Ипак, временом дошло се до истине. Битка се заиста догодила. У време када је у Великом отаџбинском рату немачка нацистичка војска у налету покушавала да заузме Лењинград. 18. августа 1941. године старијег лајтнанта Зиновија Колобанова (у том тренутку командира Треће тенковске чете Првог батаљона Тенковске дивизије Црвене заставе) позвао је у штаб командир дивизије генерал мајор В. Баранов. Наредба је била концизна, блокирати не бирајући средства, три пута која су водила према Красногвардејску.

Планирано је да баријеру поставе снаге Колобановљеве чете која је имала пет тешких тенкова КВ-1. Ово борбено возило производило се у фабрици Киров у Лењинграду. Заједно са Т-34 тенк је био непријатно изненађење за Немце, који нису могли да претпоставе да СССР има толико напредну технику. И мада је КВ-1 био још „сиров“ (нарочито проблематичан био је пренос), дебљина оклопа компензовала је његове недостатке. Пошто је главни задатак Колобановљеве чете био да не дозволи пробој немачких тенкова, муницију су чиниле углавном противоклопне гранате. Пет поменутих тенкова командир је распоредио тако да два буду постављена поред пута, који иде из правца Луге, док су се друга два притајила поред пута из правца Волосова. Колобанов је свој тенк скрио на раскрсници пута који води из правца Талина.

За борбу су се пажљиво припремали, ископали за свако возило два маскирна капонира, одредили оријентире за корекцију ватре. Непријатељу је било тешко да примети совјетске тенкове који су били укопани до куполе.

Даљи ток догађаја показао је да су прорачуни Колобанова, искусног тенкисте, који се истакао за време Совјетско-финског рата били исправни.

После мучног ишчекивања (немачка офанзива почела је тек 20. августа) око поднева посаде тенкова лајтнанта Јевдокимова и млађег лајтнанта Дегтјара виделе су колону оклопне технике која се кретала Лушким путем. Отворивши ватру посаде су уништиле пет тенкова и три оклопна транспортера.

Отприлике два сата касније непријатеља је приметила и посада самог Колобанова. Он је пружио могућност немачким тенковима да се построје у линију у зони домета његовог оруђа. Командир чете дејствовао је даље по класичној схеми борбе против тенковских колона, онеспобивши прво оне у челу, затим у средини, и на крају возила у зачељу. То је непријатеља лишило могућности маневрисања, пошто је около био мочварни терен, и тенкови који су покушали да сиђу са пута, брзо би се заглавили.

Немци притом нису могли да одреде одакле их гађају, и отварали су ватру насумице. Убрзо су схватили одакле ватра долази, па је по тенковима Колобанова ударило неколико тенковских оруђа. Међутим совјетски тешки тенк, а у овом случају то је била модификација 1Э са додатном оклопном заштитом дебљине 25 мм, остао је неоштећен.

За пола сата само посада Колобанова уништила је 22 нацистичка тенка, односно целу колону која је била на њеној деоници. За то је било потребно сто противоклопних граната. После првобитног шока Немци су почели да концентришу тенкове, као и противтенковску артиљерију. Међутим, успели су само да заглаве куполу Колобановљевог тенка и поломе све нишане и осматрачку опрему.

Колобановљева чета 20. августа 1941. године уништила је укупно 43 непријатељска тенка и оклопна возила. Посада млађег лајтнанта Ф. Сергејева онеспособила је осам возила, посада лајтнанта Евдокименка пет, посаде млађих лајтнанта Ласточкина и И. Дегтјара, по четири. Чета је у билансу имала и артиљеријску батерију, штапско возило и око две чете пешадије.

15. септембра 1941. године у одбрани града Пушкина старији лајтнант Зиновиј Колобанов тешко је рањен. До краја рата лежао је по болницама. Завршивши лечење тек у мирнодопско време Колобанов се вратио тенковским трупама. Службу је завршио 1958. године у звању потпуковника.

Најневероватније у целој овој причи било је то што он за тако изузетан подвиг није добио звање Хероја Совјетског Савеза. Мада се команда дивизије залагала за признања, и између осталог желела да се златним звездама одликују и најбољи тенкисти Колобановљеве чете, сви су добили далеко скромније награде.

У наше време било је иницијатива да се Колобанову додели звање хероја Руске Федерације. Међутим остало је нејасно због чега су одбијене.

Зиновиј Колобанов преминуо је 8. августа 1994. године. Сахрањен је у Минску.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“