Ко су били телохранитељи руских царева?

Први март 1881. године, дан убиства Александра II, очигледно је био најгори дан за телохранитеље руског императора. Али све је могло бити и горе јер је Русија могла остати и без следећег императора Александра III. Наиме, Софија Перовска, чланица терористичке организације „Народна воља“ почела је да планира атентат на Александра III одмах после убиства његовог оца. Ухапшена је десет дана након смрти Александра II и то близу Аничковог дворца где је Александар III живео са својом породицом.

Обезбеђење Александра III – најбоље у империји

Конвој Његовог Царског Величанства. Царска гарда, козачки ескадрон. Трубач Његовог Царског Величанства (лево), трубач козачког ескадрона у свечаној униформи. Козак у уобичајеној униформи и бурци (крзнени капут без рукава).

Public domain

Владавина Александра III, који је дошао на престо одмах после очеве смрти, била је доба јачања императорове безбедности. Александар је као своју главну резиденцију изабрао Гатчински дворац изван Санкт Петербурга. У Гатчини је било лакше осигурати цареву безбедност него у сувом центру Санкт Петербурга, где се налазио Зимски дворац. Ради обезбеђења императорских резиденција и породице за време путовања возом формирани су посебни пукови. Први железнички батаљон који је чувао императора бројао је преко 1.000 људи. Они су уједно били и посада у возу, и обезбеђење за време путовања пругом.

Пре Александра III императорски возови нису били пажљиво чувани, тако да су терористи „Народне воље“ покушавали да их дигну у ваздух. За време Александра III свако царево путовање возом било је уједно и крупна безбедносна операција. Сви подаци о царевим путовањима држани су у тајности, а планираним путем су пролазила два потпуно иста воза, један испред другог, и периодично су мењали места.

Официри личног Конвоја Његовог императорског Величанства.

Public domain

Од 1881. године војне јединице су биле тако организоване да је у време проласка царских возова чуван буквално сваки квадратни метар. Василиј Кривенко, секретар министра императорског двора написао је: „За време сваког царевог путовања железницом на читаве војне округе је вршен огроман притисак са циљем да се испуне безбедносни задаци... Густ војни кордон се практично протезао од Санкт Петербурга до Крима, или чак до Кавказа, ако је император путовао на ту страну. За време проласка воза кроз регион обустављане су све врсте вежби и стројеве обуке у локалним касарнама и сва пажња војних власти била је усредсређена на железничку пругу и на воз којим је путовао цар“.

Безбедност руских владара није увек била тако поуздана.

Безбедносни проблем Петра I

У фебруару 1967. године откривена је завера против цара Петра, која га је могла коштати живота. На челу завере је био високи државни посленик Иван Циклер. Он и његови саучесници су приметили да је Петар често излазио и возио се Москвом сам, без обезбеђења. Зато су планирали да га ухвате и убију. Срећом, њихов план су осујетили Јелизарјев и Силин, два обична стрелца из дворске страже.

Стрелци, 1613.

Public domain

Стрелци су били брадати људи у црвеним шињелима и крзненим капама, са секиром или копљем у руци. То су били телохранитељи московских царева. У Кијевској Русији и изван њених граница о безбедности кнезова бринула се њихова дружина, тј. најближи круг кнежевих сабораца и благородних ратника. Када је 1547. године формирано Московско царство, цар је почео да одабира међу војницима своје личне телохранитеље и људе за обезбеђење царских резиденција, укључујући и Московски кремљ.

Петров безбедносни проблем се састојао у томе што је Иван Циклер, предводник завере, био бивши пуковник стрелаца, а стрелци су убили Петровог стрица и друге његове рођаке за време устанка 1682. године после чега су Петар и његов брат Иван узведени на трон. Петар је 1698. године распустио и уништио стрелце, у крви угушивши њихов устанак.

Официри, нижи чинови и трубач Царске гарде Преображенског пука.

Државни историјски музеј

После тога су у царевом обезбеђењу били његови нови гардијски пукови – Преображенски и Семјоновски. То је била његова некадашња „војска за игру и забаву“. Оба пука су 1700. године уздигнута у статус Лејб-гарде („чувар“ на немачком) и постали су лично царево обезбеђење. За време владавине Ане Ивановне у Императорску гарду су додати Измајловски и Коњички пук.

Од Императорске гарде до козачке пратње

Обични војници (редови) Козачког гардијског пука и Црноморске козачке гардијске дивизије. 1855.

Public domain

Императорска гарда одиграла је важну улогу у руским „Дворским револуцијама“ у 18. веку. Катарина I, Петар II, Ана Ивановна, Јелисавета Петровна и Катарина Велика доспели су на руски престо помоћу Императорске гарде. Гарда је постала озбиљна политичка сила која је крајем 18. века уједно била и толико корумпирана да је фактички било могуће организовати заверу у њој и извршити убиство императора Павла I.

Александар I, Павлов син и наследник, одузео је Императорској гарди статус непосредног обезбеђења царске породице, и 1811. године су козаци са југа Русије и Северног Кавказа позвани у Императорску гарду да чувају императора за време његове европске кампање 1813-1814. (Рат шесте коалиције). Они су формирали ескадрон у оквиру Лејб-гардијског козачког пука.

„Јуриш Царске козачке гарде у близини Лајпцига 4. октобар 1813“, Карл Рехлин

Карл Рехлин

За време Битке нација у Лајпцигу (Саксонија) 16-19. октобра 1813. године козачки ескадрон је фактички спасао живот Александру I. У одсудном тренутку битке козаци под командом пуковника Јефремова извршили су са крила напад на француску тешку коњицу која је јуришала на положај где се налазио Александров штаб. Чак и козачки официри су били наоружани као обична војска да би напад био што жешћи. Козаци су потпуно потукли француску коњицу.

Затим је 1825. године избио устанак декабриста, што је још више угрозило безбедност императорске породице. Николај I је знатно побољшао безбедносне мере. Он је 1828. године формирао Лични конвој његовог императорског величанства који је чинило преко 40 младих племића са Северног Кавказа. Били су ту Кабардинци, Чечени, Кумици, Ногајци и представници других кавкаских националности. Зашто су они, а не Руси, изабрани да буду царева гарда?

Горштаци чувају императору леђа

Козаци Конвоја Његовог Императорског Величанства дочекују цара Николаја II са породицом.

Public domain

Треба имати у виду да је Конвој формиран за време руске анексије Северног Кавказа, тј. за време Кавкаског рата 1817-1864. Историчар Дмитриј Клочков објашњава: „Служећи у престоници империје млади кавкаски племићи који су потицали из старих традиционалних заједница навикавали су се на европске обичаје и европски морал. Најнижи чинови у Конвоју замењивани су сваке четврте године да би се тако обезбедила ротација персонала. Николај I је својим покровитељством желео да придобије поверење кавкаских племића и заслужи њихово поштовање. Са друге стране, ти млади синови кавкаских кнезова су у неком смислу били и таоци који су држани у самом срцу империје, у непосредној близини руског цара.

Царевић и велике кнегињице са официрима из Конвоја Његовог Императорског Величанства, 1913.

Public domain

Униформа Козачког Конвоја била је етнички стилизована. Гардисти су носили традиционалну черкеску (кавкаски мушки капут) украшену чувеним газирима (нашивеним џепчићима на грудима у којима су ношени фишеци са потребном количином барута). Од оружја су имали јатагане и шашке (врста сабље са једном оштрицом), а понекад су чак носили лук и стрелу, и верижњачу (ланчани оклоп израђен спајањем малих металних прстенова). Козачки конвој је био парадно царево обезбеђење. Они су врло живописно изгледали док су у пуном сјају пратили императора на војним парадама и свечаним пријемима на царском двору.

Цар Николај II и царица Александра Фјодоровна у касарни, Ливадија.

Public domain

Али, они су били кадри да учине много више. Кавкаски козаци су прецизно нишанили и пуцали из седла, из седла су дохватали шашком марамицу са земље, јахали су стојећи у седлу и подвлачили се испод коњског трбуха, и све то у галопу! Дворска елита је била одушевљена Конвојем. Постојала су и одређена правила опхођења са кавкаским племићима која је осмислио Александар Бекендорф, шеф државне безбедности Николаја I. Он је строго забранио руским племићима да се подсмевају козацима због њихове вере или спољашњег изгледа, забранио је Русима да се мешају у верске потребе Кавказаца, и што је најважније, забрањено је било њихово телесно кажњавање.

Група дворских гренадира, портрет, Русија, 1870-1880.

Public domain

Поред Козачког Конвоја 1827. године је формирана Чета дворских гренадира. Њихова главна функција је била почасна стража у дворцима, стража поред споменика руских императора и за време свечаних гозби и пријема. Чету гренадира су чинили искусни старији војници одевени у упечатљиве златно-црвене мундире. Обични људи и гости из иностранства доживљавали су их као оличење ратне славе Руске империје.

Царичино обезбеђење је било поверено посебним козацима. Биле су то групе од два до четири телохранитеља. Историчар Игор Зимин каже: „За ту дужност су бирани лепи и високи козаци који су обавезно носили браду. Имали су раскошну униформу коју су радо показивали током путовања у иностранство јер су у Европи они били право оличење страшног и врло опасног руског козака“.

Цар Николај II са козацима из Конвоја Његовог Императорског Величанства.

Public domain

Лични козачки конвој његовог императорског величанства постојао је до 1917. године. Међутим, у доба револуције у Русији никакво обезбеђење није могло сачувати цара у огромном Зимском дворцу у центру Санкт Петербурга. Због тога су Николај II и његова породица боравили у својим резиденцијама изван престонице, тј. у Петергофу и Царском селу. Примера ради, цар Николај је од 1905. до 1909. године само четири пута посетио Санкт Петербург, главни град своје империје. Свуда око резиденција је био кордон и честе су биле контроле, али ни то није сачувало цара Николаја II од догађаја који су уследили. Времена су била сувише немирна да би један кордон могао осигурати било чију безбедност.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!