Да ли знате после ког мировног споразума је Русија постала велика сила?

Culture Club/Getty Images
Готово цео један век Шведска је имала статус велике силе. Међутим, Русија је извојевала победу и преузела њено место.

Пре 300 година, тачније 10. септембра 1721. године потписан је један од најважнијих споразумa у руској историји. Ништадски мир означио је завршетак Северног рата који је трајао 21 годину, а у коме су главне зараћене стране билe Шведска и Русија. И док је за прву то био губитак статуса велике силе, за другу је, пак, означио почетак нове епохе и улазак у круг најмоћнијих држава света.

Крајем 17. века краљевина Шведска била је на врхунцу моћи. Господари Финске, као и великих територија на Прибалтику и северној Немачкој Швеђани су практично од Балтичког мора направили своје „језеро“. Краљевкса војска и флота спадале су у најјаче у Европи.

Ипак, Шведска је имала и слабе стране, као што је малобројно становништво и ограниченост ресурса. То ју је спречавало да једнако ефикасно обезбеди заштиту своје дуге границе. У таквим условима акценат је био на брзини пребацивања и високој борбеној спремности шведске војске, таленту војсковођа и одлучности владара. Када се на шведском трону 1697. године нашао неискусни петнаестогодишњи Карло Дванаести, неколицина европских земаља виделе су то као шансу да заједничким снагама дођу главе старом моћном ривалу.

Карло Дванаести

Формиран 1699. године Северни савез укључивао је Руску државу, Данску и Реч Посполиту, чији је краљ Август Силни био још и кур-фирист Саксоније, која се прикључила алијанси. Претрпевши поразе од Шведске у ранијим сукобима они су се надали да ће повратити изгубљене територије, али и припојити нове. За Русију је главни задатак био да обезбеди излазак на Балтичко море без кога је остала настојањем истих тих Швеђана још у 17. веку.

Август Силни

Како се испоставило савезници су Карла Дванаестог неоправдано потценили. Четвртог августа 1700. године он се неочекивано појавио недалеко од Копенхагена са војском која је бројала 150 000 људи и натерао Данску да склопи мир. Тридесетог новембра исте године шведски краљ потукао је војску Петра Великог у борби код Нарве (на простору савремене Естоније). Том приликом погинуло је око осам хиљада руских војника и изгубљен је значајан део артиљерије. Тек неколико пукова образованих по узору на Запад, показали су постојаност у боју, док су се остали дали у паничну бежанију. „Борба са Русима не доноси никакво задовољство“, изјавио је разочаран борбеним карактеристикама непријатеља краљ пуковнику Акселу Спареу.

Битка код Нарве

Сматрајући да је са Русијом прича завршена, Карло Дванаести упутио се на запад да ратује против Пољака и Саксонаца. Петар Велики, међутим, није намеравао да се тако лако преда, притом паметно искористивши предах. Муњевитим темпом стварана је нова редовна војска, унапређивана њена организациона структура, принципи обуке и припреме кадра. На крају, већ у наредних неколико година руска војска држала је под контролом скоро целу шведску Ингерманландију, где је 1703. године основана будућа престоница државе Санкт Петербург. Цар је предлагао Карлу Дванаестом да оконча рат ако регион остане у поседу Русије. „Услови мира моћи ће да се размотре у Москви“, дрско је одговорио краљ, отворено указавши на циљ свог новог похода.

Прегазивши пољску територију и поразивши Августа Силног шведска војска упала је на подручје руске државе 1708. године. Међутим Карло Дванаести није се усудио да крене ка срцу земље тереном који је руска војска опустошила. Његов пут водио је у плодну Украјину где му је подршку обећао хетман Иван Мазепа који је прешао на противничку страну. Поход за краља није био тако лак као што је мислио. Непријатељ није био онај кога је видео код Нарве.

Карло Дванаести и Иван Мазепа

Деветог октобра 1708. године код села Лесној на простору савремене Белорусије Петар Велики поразио је корпус генерала Адама Левенгаупта који се кретао из Риге са великим транспортом за краљевску војску. Осмог јула 1709. године у Полтавској бици поражен је сам Карло Дванаести који је на бојном пољу остао без девет хиљада војника, убијених или рањених (руска страна изгубила је око пет хиљада људи). „У чувеној бици“, писао је руски војни теоретичар из 19. века барон Николај Медем. „Све цареве наредбе говориле су о војном генију. Вешто повлачење коњице које је навело непријатеља на наше батерије, избор тренутка за слање Меншикова против Роса и на крају идеја о изласку из логора у сусрет непријатељу... Битка је очигледно показала да је цар паметним мерама у домену унапређења војске у потпуности досегао постављене циљеве и да је руска војска, по својим унутрашњим квалитетима, стала раме уз раме са најбољим европским војскама“.

Полтавска битка

Непосредно после победе Петар Велики позвао је заробљене шведске официре на ручак током којег им је наздравио као „учитељима у војним пословима“. Док је Карлo Дванаести бежао у Османску империју његова поражена и деморалисана војска повукла се у место Переволочна где се 11. јула у пуном саставу (13 хиљада људи) предала. Иницијативу у рату одтада је чврсто преузела Русија. „Тако се завршило наше срећно време“, писао је касније учесник тих догађаја војник Joахим Лит.

После тријумфа код Полтаве у рат против Швеђана поново су ушли Данска и Саксонија. Руска војска заузела је цео Прибалтик и ушла у Финску, а 1719. године више пута искрцавала се на обалу саме Шведске. На крају је краљ Фредерик Први (Карло Дванаести погинуо је приликом опсаде норвешке тврђаве Фредрикстен три године раније) 1721. године одлучио да склопи мир са Русијом који је потписан десетог септембра у финском граду Ништаду.

Шведско краљевство предало је Русији „у апсолутно неспорни вечни посед“ Ингерманландију, Лифландију (централну и северну Летонију), Естландију (Естонију), као и југоисточни део Финске, за који су се Руси обавезали да Швеђанима у наредних неколико година плате компензацију од два милиона западноевропских талира (што је одговарало половини годишњег буџета Русије или годишњем буџету Шведске). Остатак заузетих финских земаља враћен је под власт Стокхолма. Другог новембра 1721. године у цркви Пресвете Тројице у Санкт Петербургу Петар Први овенчан је титулом „Оца отаџбине, Петра Великог, Императора сверуског“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“