„У то време прогласити неког јавно лепотицом, више је личило на срамоту. Међутим, такмичења у данашњем смислу речи заправо није ни било“, говорила је Марина Шаљапина.
Ћерка легендарног руског оперског певача Фјодора Шаљапина понела је 1931. године титулу „Мис Русије“ међу руским девојкама емигранткињама у Паризу. Она је својом привлачношћу остављала људе без даха, али је препознавана пре свега као особа са несвакидашњом судбином. О томе довољно говори само једна чињеница из њене биографије. У једном тренутку постала је италијански поморски официр.
Марина Шаљапина је ћерка певача Шаљапина и његове љубавнице Марије Петцолд која му је касније и званично постала жена. После револуције која је радикално променила живот породице били су принуђени да емигрирају из земље. Имовина и уштеђевина Шаљапина били су конфисковани, а тек интервенција Максима Горког помогла му је да се привремено снађе, постане уметнички директор Мариинског театра, негдашњег Императорског, али и добије звање првог народног уметника Совјетског Савеза. Међутим, породица је наставила да гладује, а Марини је дијагностикован тежак облик туберкулозе.
Девојчица је 1921. године уз помоћ пријатеља пребачена у Финску на лечење, а сам Шаљапин добио је дозволу за гостовање у иностранству. У Паризу је за њега благовремено купљена некретнина и он се ускоро преселио са Петцолд, њеном децом, као и скоро свом децом из првог брака. У Париз је дошла и Марина, чије се здравствено стање побољшало.
У том тренутку у емиграцији се налазило много руских аристократа, а међу њима била је и примабалерина Матилда Кшешински коју су пратиле скандалозне гласине о вези са Николајем Другим. Деветогодишњу Марину уписали су у њену балетску школу.
„Силно сам желела да будем балерина и играм на сцени Бољшог театра. У Паризу сам похађала балетску школу Кшешинске, најбољу у Европи. Мој отац односио се према њој са великим поштовањем. Он је схватао да пут великог уметника није увек посут ружама“, говорила је Марина у интервјуу за „Комерсант“.
Великом уметнику Шањапину 1927. године забрањен је повратак у земљу. Разлог је био хуманитарна помоћ деци емиграната, због чега му је и одузето звање народног уметника, поново све конфисковано и блокирани рачуни. Совјетска власт се није мирила ни са чињеницом да Шаљапин живи са љубавницом Петцолд иако има закониту жену у Русији. Сви чланови породице схватили су да им је у том тренутку место у Европи.
Марина Шаљапина заправо није хтела да постане лепотица, а у све се упустила више као у авантуру, под притиском других чувених руских емиграната.
„Једанпут сам играла на вечери код Матилде Феликсовне Кшешинске. У публици је био Буњин (добитник Нобелова награде за књижевност Иван Буњин), Коровин (импресиониста Константин Коровин) и чини ми се Куприн (писац Александар Куприн). Они су дошли на идеју о избору Мис Русије међу девојкама у емиграцији. Гледали су ме, гледали, и просто једногласно одлучили, ево, ово је наша „Мис Русије“.
После наговора Марина је пристала. Нa такмичењу није било ничег сличног, рецимо, дефилеу у купаћим костимима, пре се могло говорити о такмичењу у лепим манирима, таленту и племенитом пореклу. „Све се одвијало у атмосфери беспрекорног морала, а морални квалитети самих кандидаткиња имали су примарну улогу“.
После победе на такмичењу стекла је небројене обожаваоце, уосталом, она је званично проглашена најлепшом девојком у емиграцији. Међу њима био је сијамски принц Чула Чакрабон кога је сматрала својим тајним вереником читаву деценију.
Марина заправо није постала балерина, због повреде ноге. Нашла је другу пасију, ауто трке. А 1938. године у повратку из Рима у Париз није успела да види оца, од цариника на аеродрому сазнала је да је Фјодор Шаљапин умро од леукемије.
После очеве смрти отишла је у Њујорк на студије на Академији за ентеријер и дизајн, а затим се преселила у Беч, са амбицијом да постане позоришни редитељ и постави балет. Али на кратко. У Бечу су је пријатељи позвали у Италију да радi на филму о балету. Марина је отишла и тамо срела свог будућег мужа Луиђија Фредија, који је био од ње старији 17 година.
Луиђи Фреди био је шеф Главне управе кинематографa (организација која је контролисала кинематографију), после тога постао је министар културе Италије. Организовао је први Венецијански филмски фестивал и 1937. године основао Ћинећиту, највећи филмски студио у Европи и постао његов режисер. Марина која је свом презмену Шаљапин додала мужевљево Фреди, iграла је у три филма свог брачног друга, „Стара времена“, „Само за тебе Лучија“ и „Ничија деца“.
Међутим на каријеру у филмској уметности морала је да заборави у тренутку када је Луиђи после слома фашистичког режима оптужен за сарадњу са Мусолинијем, ухапшен и остао без имовине. Убрзо је ослобођен, али посао није могао да нађе, па је Марина је морала да преузме бригу и обезбеди породицу.
Течно је говорила пет језика, била сјано образована, и разумела се у историју уметности. Почела је да ради на луксузном трансатлантском броду Италијен лајн на линији Ђенова-Њујорк, забављајући путнике прве класе, када је добила звање италијанског поморског официра.
Са Луиђијем је провела, како је говорила, 40 срећних година. Он је преминуо 1977. године, а Марина га је надживела пуне 32 године. Сахрањена је на римском гробљу Лаурентино у породичној гробници Фредија. Надживела је сву своју браћу и сестре, не одричући се до краја живота, а умрла је у 98. години, алкохола, цигарета, вожње скупих аутомобила и боемског живота.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
