Кост у грлу Вермахта: Једини део совјетске границе преко којег Немци нису успели да продру

Евгениј Халдеј/Sputnik
Немачка војска лако је прошла совјетску границу скоро на читавој њеној дужини и за само неколико недеља продрла у дубину совјетске територије. Само на крајњем северу земље све до краја рата није успела да пробије одбрану Црвене армије.

Почетак рата против нацистичке Немачке био је прави кошмар за Совјетски Савез. Вермахт је пролазио кроз положаје Црвене армије као ножем кроз маслац и за неколико недеља окупирао читаву територију балтичке обале и Белорусије, као и значајан део Украјине. У жестоким борбама нестајале су читаве совјетске дивизије. На стотине хиљада војника било је опкољено и очајнички је покушавало да се пробије до својих.

Међутим, није на целој дужини совјетско-немачког фронта непријатеља пратио такав успех. На самом северу, у рејону планинског масива Мусту-Тундури у близини државне границе Немци никако нису успевали да пробију одбрану Црвене армије и тако је било све до краја рата.

Напад

Рат је у поларну област стигао недељу дана касније него у преостали део СССР-а. Тек 29. јуна 1941. године немачка и финска војска прешле су границу, крећући у офанзиву према Мурманску и Кандалакши.

Дуж обале Северног леденог океана напредовале су јединице планинског пешадијског корпуса „Норвешка“ генерала Едуарда Дитла. Међу њихове задатке спадало је освајање Средњег и посебно Рибарског полуострва, које је због свог великог стратешког значаја у СССР-у било познато као „непотопиви бојни брод Заполарја“. „Ко влада Рибарским и Средњим полуострвом, тај држи Кољски залив. Без Кољског залива Северна флота не може опстати“, истицао је адмирал Арсениј Головко.

Савладавши неколико пограничних караула и потиснувши јединице 95. стрељачког корпуса, немачке снаге су избиле на планински масив Муста-Тундури 6 километара од границе, иза којег се налазила превлака и отварао се директан прилаз полуострвима. Немци су очекивали да ће у налету освојити планину, али ускоро се показало да им није било суђено да у том правцу постигну напредак.

Совјетска команда је најпре претпостављала да ће непријатељ полуострва напасти с мора, а не са копна и зато су се главне снаге налазиле на Рибарском полуострву очекујући немачки десант. Када је Вермахт напао планину, совјетске снаге које су је браниле биле су бројчано скоро пет пута слабије од непријатеља.

Ипак, док појачање није стигло, војници Црвене Армије пружали су Немцима жесток отпор. На голом камењу су утврдили ватрене положаје, постављали препреке од бодљикаве жице и минска поља. Борбе су се водиле за сваки метар, за сваки камени заклон.

На местима где је немачка војска ипак успела да се пробије преко планине и почела да се спушта са падина ка копненој превлаци, на њих је паљбу отворила совјетска артиљерија са разарача „Урицки“ и „Кујбишев“, који су пришли обали. „Нашли смо се под јаком паљбом руске бродске артиљерије. У батаљонима се примећује мањак људства, санитарни одреди не успевају да евакуишу рањенике...“ – стајало је у извештају команданта 136. немачког пука планинске пешадије: „Налазили смо се у близини Кутовог залива, спуштали се источним стрмим падинама коте 122. И тада се на нас обрушила киша граната. Нисам имао чиме да одговорим. Ако не прекину паљбу, мораћу да повучем пук.“ 

Крваве борбе за Муста-Тунтури трајале су све до половине 1941. године. Претрпевши неуспех за неуспехом, Немци су престали са покушајима јуриша и почели да се утврђују на заузетим положајима.

Неосвојив бедем

На северним падинама планинског масива, стрмим у централном делу и мање стрмим у западном и источном делу, налазило се седам упоришта наше одбране. На јужним падинама, које су биле блаже и лакше за савладавање био је непријатељ. Између њега и наших упоришта била је ничија земља ширине само 50-60, а понегде и 25-30 метара, што је растојање које војник може пребацити ручном бомбом из лежећег положаја! Борбе бомбама биле су свакодневне. Могло се добро чути шта се дешава и код нас и код фашиста“, присећао се генерал-лајтнант Сергеј Кабанов. 

С обзиром да су заузимали највише тачке терена Немци су могли лако да уоче приближавање совјетских снага. Допремање намирница, муниције и грађевинског материјала на положаје обављало се под интензивном непријатељског паљбом. „За свако дебло који је пренето на Муста-Тунтури војници су плаћали животом или рањавањем“, жалио се припадник инжењерије Николај Абрамов. „А како саградити упориште на педесет метара од линије непријатељске одбране? Чим удариш чекићем, одмах следи граната по глави.“ 

Немце је посебно иритирао совјетски погранични знак А-36 који се налазио на планини. До совјетско-финског („зимског“) рата ту је пролазила државна граница, која је по условима Московског мировног споразума из 1940. године пребачена нешто западније. „С поносом се сећам с каквом упорношћу смо бранили наш совјетски погранични знак који је остао на Муста-Тунтури. Био је то вероватно једини погранични знак који фашисти нису освојили. Немци су много пута покушали да га заузму, али сваки пут без успеха. Огорчени неуспесима немачки војници су нештедимице пуцали на његове бранитеље. Понекад би непријатељу полазило за руком да знак обори, али су га припадници морнаричке пешадије поново подизали“, записао је у својим мемоарима „Иза поларника“ капетан морнаричке пешадије Василиј Кисљаков.

Све док Црвена армија крајем 1944. године није истерала Немце из поларне области, планински масив Муста-Тунтури је за њих био кост у грлу. Сви њихови покушаји да пробију совјетску одбрану нису донели резултате. За то време на другим деловима фронта Вермахт је напредовао хиљаде километара до Волге и Кавказа, док је на овом месту сигурно заустављен на самој граници Совјетског Савеза.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“