Какви су као мали били потоњи велики Руси: Толстој, Достојевски, Лењин и Гагарин

Фјодор Достојевски

Писац Владимир Каченовски још као дете упознао се са браћом Достојевски. „Сећам се двојице плавокосих дечака. За игру су бирали другаре који су били сличних година као они и преузимали руководећу улогу. Њихов ауторитет био је лако уочљив и за мене, иако сам био дете. Ти дечаци били су Фјодор и Михаил Достојевски...“

Mлади Фјодор Достојевски тада је још увек био у интернату. По писању Каченовског био је „озбиљан дечак, плавокос, блед у лицу. Игре га нису много интересовале, у време одмора скоро да се није раздвајао од књиге, проводећи остатак времена у разговору са старијим колегама из интерната.

Неколико година касније Каченовски се уписао на интернат. Новајлија, одвојен од породице, малтретиран од старијих другова, није имао на кога да се ослони. Међутим, срео је друга из детињства. Фјодор Достојевски „угледавши ме одмах је пришао, отерао неваљалце и почео да ме теши, што му је скоро сасвим успело“.

Мали Фјодор био је син Михаила Андрејевича Достојевског, лекара у Маријинској болници за сиромашне, у чијој се помоћној згради налазио службени стан у коме се писац 1821. родио и провео прве године живота. Фјодор је свакодневно у болници гледао патње и смрт људи који су припадали најнижим слојевима московског друштва. Уосталом први роман који ће писац Достојевски објавити биће „Бедни људи“.

Пре него што је постао лекар пишчев отац Михаил Андрејевич стекао је духовно образовање па је породица била изразито побожна. „Сваке недеље и о великим празницима, обавезно смо ишли у цркву, на јутарњу литургију или свеноћно бдење“, присећао се Андреј, Фјодоров млађи брат. Деца су учила да читају и пишу из књиге „Сто четири свете приче из Старог и Новог завета“, избора, намењеног младима, у преводу са немачког, а то је уједно била и прва књига коју је велики писац у животу прочитао. Када је 1870. године његов брат Андреј споменуо ову књигу Фјодор Михаилович „саопштио је да је успео да пронађе управо тај примерак (односно наш дечји) и да га чува као светињу“.

Одрастајући, Фјодор и његов старији брат Михаил много су читали. Научили су на читање наглас још од раног детињства. У почетку су то биле дечје бајке, а када су поодрасли, на вечерима у салону са родитељима читали су класике Державина, Жуковског, Пушкина, као и „Историју руске државе“ Николаја Карамзина, чије је делове Фјoдор добро упамтио. „Имао сам свега десет година када сам већ знао скоро све кључне сегменте руске историје“, говорио је он касније.

Осим читања браћа Достојевски од родитеља врло рано научили су и да играју карте. „О празницима, a посебно, од Божића до Крстовдана, у истој том салону са родитељима бисмо играли карташке игре. И то је било такво задовољство, такав празник, који се дуго памтио“.

Лав Толстој

Чувени писац рано је остао сироче. Његова мајка Марија Николајевна Волконска умрла је од породиљске грознице (заразне болести коју је добила на порођају) 1830. године када је Лав имао само две године. 1837. године изненада му умире и отац Николај Иљич.

О малом Лаву, тројици браће и сестри старали су се рођаци. Без обзира на губитак родитеља, у Толстојевом сећању детињство је остало у лепој успомени. „Шта може бити боље од времена када су две најбоље врлине, невина веселост и безгранична потреба за љубављу, биле једини мотиви у животу“.

„Лава Николјевича у детињству је красила посебна ведрина. Био је некако озарен“, говорила је његова сестра Марија. „Дешавало се да дотрчи у собу са тако радосним осмехом као да је дошао до неког открића и да о томе жели све да обавести. Волео је да се шали. Увек је био нежан, умиљат, попустљив и никада непристојан. Када би га неко помазио, расплакао би се. Када га браћа увреде одлазио је некуд даље од њих и плакао. Али са браћом је целог живота сложно живео“.

Као дванаестогодишњак Толстој и његова млађа браћа и сестре преселили су се са породичног имања Јасна Пољана у Казањ, код породице тетке Пелагије Иљиничне Јушкове. Њена кућа била је једна од најгостопримљивијих и најугледнијих у Казању. Управо тамо Толстој је почео да учи од професора који су долазили да држе часове. За његово васпитање био је задужен учитељ Француз.

Млади Лав Николајевич имао је несвакидашњи дар за језике, говорио је енглески, немачки и француски, а 1843. године уписао се на Факултет за оријенталне језике на Казањском универзитету. Али учење је врло брзо досадило ватреном и активном младом човеку, па универзитет није ни завршио. Успех га је, међутим, чекао ван области науке.

Владимир Лењин

Млади Волођа Уљанов, који је са свог непрепознатљивог дечјег портрета са округластим лицем и светлим увојцима, снимљеног када је имао седам година, посматрао совјетске грађане са милонских тиража пионирских значки петокрака школараца-октобараца, у детињству је, заправо, задавао много брига својим родитељима и наставницима.

Родио се 1870. године у Симбирску, у породици просветног инспектора народних школа Иље Уљанова, племића. Био је крупан дечак, бучан, волео да трчи, и по сећању старије сестре, често падао и ударао се. Али то уопште није утицало на њега да постане пажљивији.

Владимир је више волео гласне и опасне игре, често је кварио и ломио играчке, волео је да командује другој деци или да их задиркује. Пошто је знао да се његова сестра боји корења биљака, умео је да јој испред носа витла свежњем траве ишчупаним из земље. Или, пак, запазивши да се млађи брат Борја расплаче слушајући дечију песму о јарету, певао ју је тако развучено, свесно изазивајућу тугу и уживајући притом у дечјим сузама. Као десетогодишњак у потрази за авантурама умало се није утопио када је упао у ров. Ипак, врло рано, са пет година, научио је да чита и касније се без проблема уписао у гимназију.

О свом детињству Иљич је после говорио никад не заборављајући на тешкоће радника и сељака. „Остала су ми врло пријатна сећања на детињство. Живели смо у топлом, нисмо знали шта је то глад, окружени културним прегалаштвом, књигама, музиком, разонодом, шетњама. Међутим, то се не би могло рећи за децу радника и сељака“.

Касније је испољавао безобзирност као црту карактера, Једном у гимназији пред целим разредом исмејао је наставника, Француза, који је у својој земљи раније радио као кочијаш, због смешне правописне грешке, алудирајући на његово плебејско порекло. Избио је велики скандал који Волођу умало није коштао одличног успеха. Иначе, градиво из свих предметa савладавао је врло лако, памтио оно што је прочитао муњевитом брзином, испољавао посебну склоност ка историји, географији и језику. У сведочанству је имао само једну четворку, из логике, и све остале петице, као и карактеристику: „врло талентован, увек марљив и уредан“.

Међутим, само месец дана пре него што ће Волођа добити сведочанство у породици се догодила трагедија. Старији брат Александар погубљен је због припреме атентата на цара. Овај догађај прекинуо је безбрижан ток младости Волође Уљанова и навео га на бесповратни пут борбе против царског режима коју је започео још као студент Правног факултета на Казанском универзитету.

Јуриј Гагарин

Први космонаут Јуриј Гагарин родио се 1934. године у породици тесара и раднице колхознице у селу Клушино код Смоленска. Његово детињство било је сасвим обично, а 1941. године када је Јура пошао у школу почео је рат. Већ у октобру исте године Смоленск и околину окупирала је немачка војска, а настава у школи је обустављена. Никоме није било ни до школе ни до дечјих игара.

Породица Гагарин, као и многе друге морала је да ископа земуницу, јер су у њиховој кући Немци сместили радионицу. Земуницу је грејала најпростија пећ, а осветљавана је лучом. Гагариновог оца који није био мобилисан у војску јер је био хром, Немци су принудили да ради у воденици, а тек понекад успевао је и да нешто брашна донесе кући. Преживљавали су једући чорбу од коприве и кисељака које су скупљали Јура и његов брат Борис.

Немци нису презали ни од иживљавања над сеоском децом. Јуријевог старијег брата Валентина терали су да у рукама држи флаше које су гађали као мете. Млађег брата Бориса једном је пронашао како виси на дрвету о свом шалу, тако су га окупатори казнили због неког прекршаја. Јуриј је одмах дотрчао кући и позвао мајку која је успела да спасе Бориса.

Седамнаестогодишњег Валентина и петнаестогодишњу Зоју, Јуријевог старијег брата и сестру, Немци су отерали на принудни рад, а кући су се вратили тек по завршетку рата. Након што је совјетска војска 1943. године ослободила Клушино Јуријев отац отишао је на две године на фронт, а он остао у породици као најстарији. Управо тих дана очеличио је вољу и развио, како би се то данас рекло, лидерске особине.

Играчке и успомене из Јуријевог детињства биле су због ужаса рата специфичне. Још као дечак умео је да склопи и расклопи примерке најразличитијих врста стрељачког оружја, а један од најупечатљивијих и најсветлијих доживљаја из детињства био је тренутак када је заједно са другим дечацима видео како су на пољани крај села слетели совјетски пилоти. Авион једног од њих био је погођен и он се катапултирао, а други се приземљио на својој летелици одмах после њега. „Свако од нас желео је да лети и буде храбар и леп баш као они“, говорио је касније Јуриј Гагарин.

И мада је после школе отишао на занат, а после у индустријску техничку школу снови о небу нису га напуштали. 1955. године позван је у војску и упућен у ваздухопловну школу у Оренбургу. Био је то први корак на путу у космос Јурија Гагарина.