Зашто је Стаљин одликовао румунског краља, Хитлеровог савезника

Тешко је рећи да је Михај I био срећан краљ. Двапут се нашао на румунском трону и оба пута је морао да игра улогу марионете утицајнијих политичких снага. Међутим, захваљујући њему земља је успела успешно и на време да промени страну у завршној фази Другог светског рата, што је на крају спасло животе десетинама хиљада њених становника и војника Црвене армије.

Краљ без власти

Период процвата за Краљевство Румуније почео је одмах после завршетка Првог светског рата, када су донедавно водеће европске земље још лежале у рушевинама. Искористивши слабост суседа Румунија је од њих одузела велике територије на којима је живело румунско и њему сродно молдавско становништво и које су Румуни сматрали за своје исконске земље.

1927. године, после смрти Фердинанда I, на челу Велике Румуније, како се често тада називала ова балканска земља, нашао се његов унук Михај. Дечак тада није имао ни шест година.

Михај I

Ullstein bild/Getty Images

Првобитно је престо био намењен његовом оцу, престолонаследнику Каролу, али због скандалозне љубавне афере овај је био принуђен да се одрекне права на круну и напусти земљу још 1925. године.

Михај I је владао под покровитељством регената сасвим кратко. 1930. године у Румунију се вратио протерани престолонаследник кога је позвала незадовољна опозиција. Он је сменио свог сина на трону и крунисао се као Карол II. Михај је притом проглашен за престолонаследника.

Карол II и Михај I, 1939.

Keystone/Getty Images

Десет година касније земља је запала у дубоку политичку кризу. Њени суседи су ојачали и одлучили да поврате изгубљене територије. Румунија је морала Совјетском Савезу да препусти Бесарабију и осим тога Северну Буковину, а Мађарској Северну Трансилванију.

Земљу која је изгубила простране територије захватио је талас народних устанака, а популарност Карола II је нагло опала. 6. септембра 1940. године премијер земље генерал (од 21. августа 1941. године маршал) Јон Антонеску је уз подршку националистичке партије „Гвоздена гарда“ приморао краља да се одрекне престола. Он је, ипак, одлучио да задржи монархију, која је у земљи и даље уживала велико поштовање.

Михај I и Јон Антонеску

Ullstein bild/ Getty Images

Карол II је поново, и овог пута заувек, напустио Румунија, а на престо је поново дошао Михај  I, и овога пута лишен било каквог политичког утицаја. Сва власт се налазила у рукама Антонескуа, који је у јануару 1941. године проглашен за националног лидера – кондукатора (пандан фиреру и дучеу).

Румунија се прикључила немачком табору, очекујући од Трећег рајха помоћ у намери да поврати своје изгубљене земље.

У савезу са Хитлером

„Ту одлуку је донео Антонеску, са мном се није ни консултовао“, коментарисао је у интервјуу из 2011. године краљ Михај I улазак Румуније у рат против Совјетског Савеза на страни нацистичке Немачке. „Мада морам рећи да је румунски народ тешко поднео анексију Бесарабије од стране СССР-а и зато је рат за повратак ове територије био популаран. Али то што је Антонеску дозволио Хитлеру да Румунију увуче у дуготрајан рат довело је до катастрофе.“ 

Немачке трупе у Букурешту, новембар 1940.

Ullstein bild/ Getty Images

Краљ је, ипак, у обраћању нацији рат против СССР-а назвао „светим“, а поводом брзог напредовања немачке и румунске војске у дубину совјетске територије послао је кондукатору телеграм у којем је изразио своју захвалност за причињену „радост дана некадашње славе“. Лично је обилазио војску и уручивао ордење.

Ullstein bild/ Getty Images

1942. године однос Михаја према војној кампањи је почео да се мења. Он је почео отворено да износи свој став да војску на Источни фронт треба слати само у случају да повратак Северне Трансилваније у састав Румуније буде загарантован.

После пораза код Стаљинграда краљ је постао активни учесник завере са циљем да се са власти скине Антонеску и да се земља извуче из рата. Успоставио је контакте са лидерима опозиционих политичких снага, представницима земаља коалиције против Хитлера и делом незадовољног румунског војног руководства.

Крим, септембар 1941.

Mondador/ Getty Images

Дуго ни Немци ни сам кондукатор нису ништа знали о преврату који се припремао. „У Румунији је све мирно. Краљ Михај је најбољи гарант снаге савеза Румуније са Немачком“, редовно је Берлину извештавао немачки амбасадор у Букурешту Манфред фон Килингер. 

На страни савезника

Пораз немачке војске током Јашко-Кишињевске операције у августу 1944. године и пристизање Црвене армије на румунску границу навели су заверенике да пређу у акцију. „Кад сам се пробудио ујутро 23. августа, нисам био сигуран да ћу доживети следећи дан. Али сам чврсто одлучио да Румунију извучем из савезништва са Хитлером. Стаљинова војска била је на прагу Румуније, фронт се распадао, а становништву је било рата преко главе“, присећао се Михај I. 

Истог дана Антонеску је доведен у дворац, где му је краљ наложио да одмах почне мировне преговоре са СССР-ом. Након што је овај то одбио Михај је наредио хапшење кондукатора и чланова његове владе.

Хапшење Антонескуа

Израиль Озерский/Sputnik

Затим су комунисти, као што је и било планирано, у Букурешту подигли оружани устанак и заузели кључне објекте у граду. Краљ се обратио становницима Румуније преко радија, објавивши смену власти у земљи, крај рата против СССР-а и западних савезника и формирање нове владе под руководством генерала Константина Сенетескуа.

„За мене лично ова вест је била потпуно запањујућа“, записао је у мемоарима командант групе армија „Јужна Украјина“ генерал Јоханес Фриснер. „Ни данас још не могу да поверујем да Антонеску није знао за заверу, када ме је посетио 22. августа. Несхватљиво је како шеф владе није успео да препозна сплетке које су се око њега плеле до најситнијих детаља.“ 

Већ 31. августа 1944. године Црвена армија је без отпора заузела Букурешт. Румунија се прикључила коалицији против Хитлера, а њена војска је под совјетском командом ступила у жестоке борбе против дојучерашњих савезника.

Становници Букурешта дочекују Совјетску армију, август 1944.

Евгений Халдей/Sputnik

„Краљ-комсомолац“

6. јула 1945. године маршал Фјодор Толбухин уручио је краљу Михају I совјетски орден Победа. По правилу, њега су добијале војсковође после успешно спроведене велике стратешке операције која је значајно утицала на ток рата.

Краљ је, како се наводи у званичном документу, одликован „за храбри чин одлучног окретања политике Румуније према раскиду са нацистичком Немачком и савезништву са Уједињеним Нацијама у тренутку када пораз Немачке још није био известан.“ Осим њега, носиоци овог одликовања међу странцима били су генерал Двајт Ајзенхауер, фелдмаршал Бернард Монтгомери, маршал Југославије Јосип Броз Тито и маршал Пољске Михал Роља-Жимерски.

Након што је од непријатеља постао пријатељ Совјетског Савеза, Михај I је успео да сачува престо. Настала је парадоксална ситуација, у којој је земља која је ушла у сферу утицаја интереса СССР-а, и даље остала краљевство. У Москви Румунију су у шали називали „социјалистичка монархија“, а Михаја „краљ-комсомолац“.

Румунски краљ са супругом у Лондону, 1947.

Central Press/Getty Images

Међутим, оваква ситуација није могла дуго да траје. 30. децембра 1947. године локална комунистичка власт приморала је Михаја I да се одрекне престола и напусти земљу. Тог дана проглашена је Румунска Народна Република.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!