Трагична судбина највећег цепелина у СССР-у

Јавно власништво
Дирижабл СССР-В6 поставио је светски рекорд, али прича о њему има трагичан крај.

Русија је почела да прави цепелине чак и пре Првог светског рата. Међутим, већи део руских  цепелина били су прерађени модели летелица наручених у иностранству. 1920. појавио се први цепелин у новој совјетској земљи. Био је то стари дирижабл „Астра“ који је поправљен, а име му је промењено у „Краснаја звезда“. Један од најуспешнијих совјетских цепелина био је „Комсомољска правда“, који су израдили студенти Високе аеромеханичке школе.

Дирижабл „Комсомољска правда“

Изградња цепелина је интензивирана када је основана компанија „Дирижаблстрој“ у граду Долгопрудни (28 километара северозападно од Москве). Из Италије је позван Умберто Нобиле, чувени аеронаутички инжењер и истраживач Арктика, да води технички менаџмент организације. „Дирижаблстрој“ је саградио осам цепелина, а највећи међу њима био је СССР-В6 из 1936. године. Добио је име у част организације „Осоавиахим“ која је радила на побољшању одбрамбених капацитета СССР-а. Конструкција СССР-В6 била је заснована на италијанском дирижаблу N-4, с тим што су унете значајне измене на бази ранијег совјетског искуства са цепелинима. СССР-В6 био је дуг 104,5 метара, пречника 18,8 метара, знатно већи од свих ранијих совјетских цепелина, а могао је да носи до 8,5 тона терета. Први лет је извео 5. новембра 1934. Умберто Нобиле је лично командовао посадом. Лет је трајао сат и 45 минута. И други тестови су показали да је дирижабл довољно добар да се може редовно користити. 

Пуњење балона дирижабла СССР-В6

Истовремено, у поређењу са индустријом авиона производња цепелина је заостајала. На пример, 1937. године пилоти авиона су поставили 23 рекорда, док аеронаути нису имали чиме да се похвале. Сви ентузијасти су схватили да треба да изведу нешто изузетно како би спасли ову индустрију. Изабрали су СССР-В6 да поставе рекорд. Сматрали су да би било најбоље оборити рекорд у најдужем боравку у ваздуху без слетања и пуњења резервоара. Рекорд је држао немачки LZ 127 „Гроф Цепелин“, који је 1935. године у ваздуху провео 119 сати у континуитету.

Цепелин СССР-В6 „Осоавиахим“

Припреме су трајале две недеље. Сви инструменти и сам дирижабл били су пажљиво проверени, купола је испуњена свежим гасом и лакирана. Лет је започео 29. септембра 1937. године у 6:48 ујутро. Посада од 16 чланова није заправо имала задатак да постави рекорд, само им је речено да лете што је могуће дуже. Рута је планирана унапред и била је дуга 2.800 километара. Требало је да аеронаути прелете изнад неколико великих градова као што су Новгород (данас Велики Новгород, 490 километара северозападно од Москве), Казањ (720 километара источно од Москве) и Курск (460 километара југозападно од Москве). Иван Пањков, командант посаде, присећао се касније да се у почетку СССР-В6 подигао на висину од само 100-150 метара изнад земље, јер је носио 5,7 тона горива.

СССР-В6 на небу изнад Москве

Наредног дана аеронауте је задесило невреме. Пањков је совјетским новинарима рекао да је то био најтежи део пута: цепелин је прошао кроз густе облаке и налазио се под јаком кишом 20 сати. 1. октобра посада је променила маршруту и кренула нешто западније како би се склонила од лошег времена. Према гласинама, аеронаути су се просто изгубили, јер им се покварио радио-компас. У сваком случају, нису стигли до Казања, него су се упутили према Иванову (250 километара североисточно од Москве).

Када је прошло невреме, посада више није наилазила ни на какве тешкоће и 3. октобра је стигла до Васиљсурска (520 километара источно од Москве), где је требало да се окрену и врате у Москву како би завршили лет. Када је прошло више од 100 сати лета, посада је схватила да је њихов задатак обављен, али имали су довољно ресурса да наставе, па им је контрола лета дозволила да у ваздуху проведу додатна 24 сата и слете 5. октобра у 5 сати поподне. Због тога је посада отишла до Владимира (180 километара североисточно од Москве), вратила се и слетела у 5:15 послеподне. Тако је лет цепелина СССР-В6 трајао 130 сати и 27 минута, што је био нови светски рекорд. Међутим, совјетске власти су биле скептичне када се радило о овом достигнућу. Чланови посаде су добили само новчане награде, а индустрија цепелина није примила никакво додатно финансирање.

Посада цепелина СССР-В6

После тријумфа СССР-В6 „Осоавиахим“ је наставио да лети. Почетком 1938. дирижабл се припремао за лет до Новосибирска (2.800 километара од Москве), али од овога се изненада одустало. Група арктичких истраживача на челу са Иваном Папањином доспела је у невољу на Северном леденом океану. Они су се налазили у поларној станици на плутајућем леднику, који је изненада пукао. Упућени су ледоломци да спасу истраживаче, али неки чланове посаде цепелина СССР-В6 послали су 4. фебруара писмо Стаљину тражећи дозволу да одлете до Мурманска (1.500 километара северозападно од Москве), а затим до поларне станице како би истраживаче покупили пре брода. Предлог је прихваћен и 5. фебруара СССР-В6 са 18 чланова посаде кренуо је на пут који ће ускоро постати трагедија. Наредног дана, цепелин се изгубио, ударио у планину Небло и запалио се у близини града Кандалакша (200 километара југозападно од Мурманска). Тринаест чланова посаде је погинуло. Остали су прошли са мањим повредама и убрзо су их на месту пада спасли локални мештани.

Споменик на месту несреће

Виктор Почекин, официр који је преживео несрећу, присећао се да је 6. фебруара цепелин улетео у мећаву и облаке. У 7:30 увече Георгиј Мајачков, навигатор, узвикнуо је да се испред СССР-В6 налази планина. Иван Пањков, други командант, усмерио је цепелин навише како би добио на висини, али је ударио о планину и избио је пожар. Према званичној истрази, пре несреће цепелин се кретао на висини од 300-350 метара, док су Хибинске планине у том рејону високе преко 1000 метара. Такође, Пањковљева идеја да цепелин усмери навише била је погрешна. Посада је требало да избаци сав сувишан терет како би летелица брже добила на висини. Истовремено, лоше време и мрак били су разлог што је Мајачков угледао Небло само пет секунди пре удара. Комисија је такође закључила да посада није била добро припремљена. На пример, Почекин је за време истраге потврдио да је сазнао да је изабран за лет тек на дан поласка. Сви ови проблеми довели су до несреће.

Гробница посаде цепелина СССР-В6, Новодевичји манастир

Тим совјетских поларних истраживача спасен је 19. фебруара, али совјетска индустрија цепелина умрла је са СССР-В6. После трагедије саграђено је само још неколико дирижабла. А 1940. совјетска власт је оценила да дирижабли немају будућност и заувек обуставила програм.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“