Зашто је Стаљин у Другом светском рату ражаловао једног маршала?

Постати маршал Совјетског Савеза било је највећи сан и врхунац каријере за сваког команданта Црвене армије. Управо су војсковође као Жуков, Рокосовски, Васиљевски, Коњев, Мерецков, Говоров, командујући фронтовима и налазећи се на челу Генералштаба, заслужни за пораз нацистичке Немачке у Другом светском рату. Међутим, међу читавим низом „маршала Победе“ нашао се и један „маршал пораза“. Више пута је Григориј Иванович Кулик имао прилику да се покаже на бојном пољу, али из неког разлога њему то није полазило за руком.

Archive photo

Артиљерија је за Григорија Кулика била животни позив. Током Првог светског рата од редова је напредовао до чина старијег фејерверкера (старији подофицир у артиљерији), успешно је командовао артиљеријским јединицама за време Грађанског рата. Приликом одбране Царицина (каснијег Стаљинграда) Кулик се упознао са Стаљином и успео да стекне велико поштовање будућег „оца народа“. Већ у послератном периоду Григориј Кулик се нашао на челу Главне артиљеријске команде Црвене армије.

Британски тенкови и Царицину

Государственный архив Волгоградской области

„Ако ћемо право, ауторитет и нестрпљење нису биле једине црте Куликовог карактера. За разлику од неких својих подређених, он се није плашио одговорности и понекад је, полазећи од сопственог схватања интереса посла и задатка повећања одбрамбене способности земље, доносио прилично ризичне одлуке“, записао је о Кулику конструктор артиљеријског наоружања Василиј Грабин. Тако је на врхунцу масовних репресија у земљи, познатих као „Велики терор“, Григориј Куликов Стаљину послао писмо у којем је изразио забринутост због чистке у командном саставу Црвене армије која подрива борбену способност Совјетског Савеза. Ова епизода, ипак, није имала никакве негативне последице по њега.

Григориј Иванович Кулик (1890 — 1950)

Mil.ru

Повратак на ратно поприште крајем 30-их био је за Куликова сасвим неуспешан. За време битака против Јапанаца на реци Халкин Гол у јулу 1939. он је, будући одговоран за коришћење артиљерије, покушао у најкритичнијем тренутку сукоба да се без икаквог повода умеша у команду над читавом војском, што је био задатак Григорија Жукова. На крају, након што је прекорен из Москве, Григориј Кулик је хитно повучен у престоницу.

Георгиј Жуков међу војницима у Монголији

Виктор Темин/Sputnik

Почетак рата против Финске био је за Кулика, као и за остатак руководећег састава совјетске војске, неуспешан. Ипак, управо артиљерија коју је припремио Григориј Кулик одиграла је кључну улогу у пробоју линије Манерхајма у фебруару 1940. године. 21. марта исте године он је „за узорно извршење борбених задатака команде у совјетско-финском рату“ добио звање Хероја Совјетског Савеза, а 7. маја и чин маршала.

Совјетско-фински рат

Александр Устинов/Архив Нинель Александровны Устиновой

После напада Немачке на Совјетски Савез маршал Кулик је упућен да пружи помоћ команди западног фронта, али практично одмах по доласку је опкољен. „Насхватљиво понашање заменика народног комесара одбране маршала Кулика“, записао је у свом извештају касније начелник 3. одељења 10. армије комесар пука Лос: „Свима је наредио да скину знаке распознавања, да баце документе, затим да се преруше у сељачку одећу, и сам се преобукао у сељака. Никакве документе није имао са собом, не знам да ли их је уопште понео из Москве. Предлагао је да оставимо оружје, а мени лично да оставим ордење и документе, али осим ађутанта, по чину мајора, чије сам презиме заборавио, нико није оставио документе и оружје. Он је то објашњавао тиме што ће, ако доспемо у руке непријатеља, они мислити да смо сељаци и пустити нас.“ Опкопљене јединице су тек две недеље касније успеле да се пробију из обруча.

Западни фронт

Иван Шагин/МАММ/МДФ

Следећи маршалов неуспех била 1. Сињавинска операција у септембру 1941. године, током које му није успело да снагама појачане 54. армије споља пробије опсаду Лењинграда. Један од главних узрока пораза био је још један конфликт Кулика са Жуковом, који је тада заузимао дужност команданта Лењинградског фронта и руководио пробојем из правца града под опсадом. Њих двојица нису успели да се договоре о заједничким координисаним дејствима. „С горчином памтим тог човека“, записао је у мемоарима Александар Васиљевски. „Почетком рата неуспешно је реализовао задатке Штаба у западном правцу, затим је исто тако слабо командовао једном армијом код Лењинграда. Због негативних личних особина није уживао поштовање у војсци и није умео организовано да руководи дејствима јединица.“ 

Лењинградски фронт. Септембар – октобар1941.

Mil.ru

„Кулик је био слабо организована особа са високим мишљењем о себи, која је све своје акције сматрала за непогрешиве. Често је било тешко докучити шта он хоће и чему тежи. За најбољи метод рада сматрао је држање подређених у страху. Његова омиљена изрека приликом издавања задатака била је: 'Затвор или ордење'“, присећао се главни маршал артиљерије Николај Воронов. 

Григориј Кулик

Archive photo

Кап која је прелила чашу Стаљиновог стрпљења били су догађаји с почетка новембра 1941. године на Криму. Кулик је као опуномоћеник Штаба врховне команде добио наређење да свим снагама задржи град Керч на истоку полуострва. Али, Григориј Кулик је, уочивши слабост дезорганизоване војске, издао наређење да се јединице евакуишу преко мореуза на Таманско полуострво, где је планирао да организује одбрану. Крајем 50-их година истрага специјалне комисије је утврдила да је у тим условима било немогуће задржати град. Међутим, за време рата врховна команда је имала другачије мишљење и Григориј Кулик је оптужен за војни прекршај.

Григориј Кулик

Александр Устинов/Архив Нинель Александровны Устиновой

Осим за то што је „упркос Стаљиновом наређењу“ предао Керч маршал је оптужен и да је изгубио Ростов на Дону, где га је такође упутио Штаб као свог представника. „Куликов прекршај састоји се у томе што никако није искористио могућности за заштиту Керча и Ростова које су му стајале на располагању, није организовао њихову одбрану и повео се као кукавица, преплашен Немцима, као губитник који је изгубио перспективу и веру у нашу победу над немачким освајачима“, стајало је у одлуци народног комесара одбране Јосифа Стаљина. 19. фебруара 1942. године Кулику су одузети чин маршала и звање Хероја Совјетског Савеза, као и сва одликовања.

Public domain

Григориј Кулик је ражалован до чина генерал-мајора и наставио је ограничено да учествује у војним операцијама, али није постигао никакве видљиве резултате. У извесном тренутку напредовао је до чина генерал-лајтнанта и враћен му је део одликовања, али после незадовољавајућег рада у Главној управи за формирање и састав Црвене армије поново је ражалован до генерал-мајора.

Александр Устинов/Архив Нинель Александровны Устиновой

Григориј Кулик никада није сматрао да је одговоран за своје неуспехе. Фактички протеран на дужност заменика команданта Приволошког војног округа после рата, он је у приватним разговорима са колегама отворено критиковао „лактароше“ у редовима највишег командног састава и није се либио да оптужује руководство земље. Почетком 1947. године Кулик је заједно са генералима Василијем Гордовом и Филипом Рибаљченком из истог округа ухапшен и три године касније стрељан „по оптужби да је организовао завереничку групу за борбу против совјетске власти“. Тек у време власти Никите Хрушчова посмртно су му враћени чин маршала, звање Хероја Совјетског Савеза и право на државна одликовања.

Последња фотографија Кулика

Public domain

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!