Како је јужноафричка активисткиња избегла хапшење захваљујући совјетским агентима

Kira Lisitskaya (Photo: Jan Hamman/Foto24/Gallo Images, Keystone/Getty Images)
Када је разоткривена, спасао ју је непознати совјетски дипломата. Али никада није добила прилику да му се лично захвали.

Афрички национални конгрес Нелсона Менделе регрутовао је Су Добсон као младу жену са задатком да шпијунира јужноафрички апартхејдски режим, а она је брзо напредовала у функцијама и успоставила контакте са водећим личностима белачке мањинске владе. Није ипак знала да ће убрзо бити разоткривена и да ће морати да употреби све вештине стечене у СССР-у како би остала на слободи.

Разгледнице из Европе

Невероватна прича о Су Добсон почиње почетком 80-их у Јужној Африци, земљи у којој је мањинска власт немилосрдно примењивала апартхејдски режим и уклањала све оне који су покушавали да пруже отпор.

20-годишња Су Добсон, потомак повлашћене белачке јужноафричке породице, особа достојна поверења и школована искључиво међу белцима, дошла је преко своје снаје у контакт са Афричким националним конгресом, социјал-демократском партијом забрањеном у Јужној Африци.

Притом је регрутована унутар обавештајног дела странке и послата у Совјетски Савез да савлада потребне војне и обавештајне вештине.

„Регрутовао ме је Афрички национални конгрес и упознала сам шефа војне обавештајне службе Ронија Касрилса. Он ме је регрутовао и предложио војну обуку у тадашњем СССР-у. Требало је да будем обучена у СССР-у, а затим да се вратим у Јужну Африку, где бих радила као тајни агент на функцији блиској влади. То сам и учинила“, рекла је Добсон.

Како би могли на неколико месеци да напусте земљу, Су и њен муж су морали да смисле добро објашњење да не би изазвали сумњу.

„План је био врло добро осмишљен. Рекли смо породици и пријатељима да идемо на путовање по Европи и да ћемо бити одсутни око годину дана. Сакупили смо што више разгледница из најразличитијих европских земаља. Попунили смо ове разгледница, а совјетски званичници су их слали поштом из разних европских земаља у Јужну Африку нашој породици и пријатељима, док смо ми заправо били у Москви на обуци“, каже Добсон.

Безбедна кућа у Улици Горког

На јесен 1985. године брачни пар је слетео на аеродром „Шереметјево“ у Москви. То је значило да ће СССР подржати Афрички национални конгрес, не само због борбе ове странке за расну једнакост у Јужној Африци, него и зато што би уклањање антисовјетске белачке власти у земљи омогућило Москви да евентуално стекне јако упориште на афричком континенту.

За 20-годишњу Су Добсон, која је свим срцем веровала у идеале Афричког националног конгреса, Совјетски Савез је изгледао као обећана земља у којој су владали једнакост међу расама и друштвена правда.

„У школи смо учили да је Совјетски Савез нешто сасвим другачије, односно нешто врло лоше. И била сам запањена колико је обично све изгледало и како су улице биле лепе. Било је то време перестројке и гласности и Горбачов је био веома популаран. Било је занимљиво видети обичне људе како демонстрирају на улицама за мир. Тако нешто сам видела по први пут “, рекла је Добсон.

Она је била тако импресионирана оним што је видела да је у то време себе доживљавала као комунисту.

„Од распада Совјетског Савеза и дезинтеграције источног блока, људи су почели да преиспитују многе ствари. Неке су биле боље у теорији него у пракси, али ми то нисмо знали. Долазећи из ситуације каква је била у мојој земљи, ватрено сам веровала да СССР нуди бољу алтернативу људима Јужне Африке од онога што су они тада имали. Мислим да бих у то доба себе описала као комунисту“, рекла је Добсон.

Одмах по доласку Су Добсон и њен муж смештени су у безбедну кућу у Улици Горког (данас Тверска), недалеко од Кремља и Црвеног трга. Током наредних седам месеци њих двоје су прошли војну и обавештајну обуку коју су водили совјетски инструктори и која је имала за циљ да их научи вештинама шпијунаже и опстанка у улози тајних агената Афричког националног конгреса унутар јужноафричке владе.

Када је напустила Москву, Су Добсон се вратила у родну Јужну Африку као обучени агент. Није знала да ће јој вештине које је научила и контакти које је стекла током боравка у Совјетском Савезу затребати кад њена активност буде разоткривена.

Заробљена у Гоборонеу

По повратку у Јужну Африку 1986. године Добсон је почела да ради за лист са седиштем у Преторији, а затим је добила посао у информационом бироу владе, где је могла да дође до непроцењивих инсајдерских информација о плановима јужноафричких власти. На пример, сазнала је за план да се дискредитује Југозападноафричка народна организација у Намибији.

Иако је постајала све важнији агент АНК, Добсон никада није добила план за бекство у случају нужде.

„Требало је да ја и мој посредник осмислимо безбедан план за бекство. Нажалост, то никад нисмо учинили, јер Рони [Касрилс] то никад није омогућио. Био је то један пропуст. Нисам имала никаква документа, никакав новац, никакву безбедну кућу у коју бих могла да се склоним. Био је то озбиљан пропуст мог посредника и моје организације. То није смело да се догоди“, рекла је Добсон.

Док је као тајни агент радила за информациони биро, Добсон је добила приступ члановима парламента и министрима. Као млад професионалац који не изазива никакву сумњу, била је кандидат за место у канцеларији председника Фредерика Вилема де Клерка, што би било остварење снова за тајног агента. Ова позиција је подразумевала виши ниво приступа поверљивим информацијама и темељнију проверу. То је, међутим, открило њене везе са АНК. Су Добсон је разоткривена као шпијун.

Сатерана у ћошак и остављена да стоји сама насупрот моћи власти, она није имала избора и морала је да иде до краја.

„Морала сам да се извучем из веома тешке ситуације. Да нисам прошла обуку, вероватно не бих то могла да учиним. Заправо сам радила у Намибији у време када сам схватила да сам откривена. Морала сам што пре да напустим земљу како бих се спасла. Али нисам могла да идем авионом, јер би ме очекивали на лету из Намибије за Европу. Зато сам изнајмила кола и њима кренула на пут, што они нису очекивали. Претпостављам да ме је обука у СССР-у научила да размишљам креативно“, рекла је Добсон.

Када је стигла у Боцвану, изненада је приметила да је прате и схватила да је само питање времена када ће је агенти јужноафричке владе ухватити.

„Стигла сам у Габороне када сам приметила да ме прате. За мном је ишао јужноафрички аутомобил. Схватила сам да се приближава време мог хапшења. Успела сам да се сместим у хотел HolidayInnу Габоронеу. Изнајмила сам собу, отишла горе, проверила да ли ме прате и приметила да су кола паркирана поред мојих. Схватила сам да ми није преостало много времена. Узела сам телефонски именик и потражила број совјетске амбасаде, знајући да немам план Б. Нисам имала никаква упутства шта да радим ако ствари крену по злу. Било је касно вече. Ризиковала сам, надајући се да ће неко подићи слушалицу. И неко се јавио.

Проговорила сам на руском. Објаснила сам ко сам, у каквој се опасности налазим и онда сам рекла: 'Молим вас, можете ли ми помоћи, јер нико други није могао да ми помогне?' Човек на линији је рекао: 'Сачекајте ме доле за 20 минута'. То сам и урадила. Изашла сам на задња врата хотела и чекала. Пришла су ми кола и неко ме је позвао да уђем. Нисам знала да ли то он, али сам ризиковала. Представио се и чула сам акценат. Био је то Рус. Затим ме је одвезао до совјетског комплекса у Габоронеу“, рекла је Добсон.

Добсон је остала неколико дана у совјетској амбасади пре него што је Руси сместили у авион за Лондон.

„Ставили су ме у авион за Британију. И то у последњем тренутку. Пре него што је завршено укрцавање, прогурали су ме унутра. Имали су неки договор са обезбеђењем на аеродрому. Сећам се да је мој руски пријатељ разговарао са човеком на улазу и да су ме провукли. Успела сам безбедно да стигнем у Британију“, рекла је она.

Добсон је објаснила да је изабрала Лондон за своје одредиште зато што је о томе раније разговарала са својим посредником. Да јој је понуђен азил у Совјетском Савезу, можда би изабрала ту опцију.

„Претпостављала сам да сам упућена на Британију, али да сам добила позив, била бих у искушењу да одем у СССР, рекла је.

Данас Су Добсон живи мирно у Великој Британији. Мада је посетила родну Јужну Африку када је то за њу постало безбедно, никада није имала прилику да се врати у Москву или да се лично захвали својим инструкторима и совјетском дипломати који ју је спасао пре много година у Боцвани. Она се нада да ће путем објављивања њене приче захвалност стићи на жељену адресу.

„Желим да се захвалим људима који су ме обучавали, који су бринули о мени и који су ме спасли. Јер су они много значили у мом животу. Не бих могла да учиним оно што сам учинила нити да проживим живот који сам проживела да није било ових људи. Неизмерно сам им захвална.“

Ускоро ће прича Су Добсон бити објављена у облику књиге, а добиће и своју екранизовану верзију. Она верује да ће то бити значајан допринос историји Јужне Африке. Што се тиче њеног односа према Русији, Су Добсон и даље воли земљу која је у њеном животу одиграла кључну улогу.

„У оно време би ми било драго да сам се вратила тамо. И данас бих волела да се вратим.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“