30. септембра 1941. године 2. тенковска група Хајнца Гудериана, стационирана у рејону украјинског градића Шостка, започела је офанзиву на Москву. 2. октобра, према плану операције „Тајфун“, у покрет су кренуле и све остале снаге групе армија „Центар“ са циљем освајања совјетске престонице. Тако је почела једна од најзначајнијих битака Другог светског рата.
Током два месеца Црвена армија је последњим снагама морала да издржи жесток притисак непријатеља који је хрлио ка главном граду земље. Тешке крваве борбе водиле су се за свако насељено место. Истрајан отпор совјетске војске исцрпљивао је Вермахт и поткопавао увереност његове команде у победу.
Крајем новембра немачка офанзива је коначно исцрпла своје снаге. 5. децембра начелник Генералштаба копнене војске Немачке Франц Халдер је записао у свом дневнику: „Фон Бок (командант групе армија Центар – прим. RussiaBeyond) јавља: снаге су истрошене. 4. тенковска група сутра не може да иде у напад.“
Како се испоставило, немачка војска је морала на дуже време да заборави на офанзиву. Истог дана, 5. децембра, Црвена армија је прешла у брижљиво испланирану и добро припремљену контраофанзиву, у којој је збуњен и дезоријентисан непријатељ потиснут 100-250 километара од града, а немачка стратегија муњевитог рата у СССР-у је потпуно осујећена.
1. „Градимо утврђења под непрекидном непријатељском ватром. Не стижемо да их завршимо, догађаји се одвијају сувише брзо. Борба је у току. Паљба, грмљавина тенкова, немамо на шта да се ослонимо осим на пушке и пријатељско раме. Бомбардују нас. Немци на војнике бацају из авиона све што им дође под руку: бурад, комаде метала. Звери! У џаку који је пао на нас одозго нашли смо леш са поруком: 'Ово вам је председник колхоза'. Уложићу све снаге да покажем фашистичкој ђубради за шта су способни совјетски војници“, белешка из дневника непознатог командира подољских кадета од 12. октобра 1941. године.
2. „Дању смо ишли у школу, а ноћу чували аеродром, где се налазио ловачки пук. Затим, када су почели ваздушни напади на Москву, показале су се ракетне снаге. Оне су немачкој авијацији ракетама давале сигнале, а нас упућивале на њихов траг. Једног смо приметили и почели да га пратимо. Схватио је да нема где да побегне, утрчао у клозет и тамо се обесио“ - становник града Клин Николај Хољанов.
3. „Те ноћи (између 16. и 17. октобра, када је становништво Москве захватила паника због гласина о томе да ће се град ускоро предати – прим. RussiaBeyond) имали смо осећај да се Немци у сваком тренутку могу појавити на улицама. Али они нису дошли те ноћи. Следећег јутра читава фабрика је минирана. Довољно је било притиснути дугме и цео комбинат би одлетео у ваздух. А затим се јавио председник Моссовета Проњин и рекао: 'Ништа не рушите'. Истог дана је саопштено да је Стаљин у Москви и расположење народа се одмах променило. Сад су сви били сигурни да се Москва неће предати“ – радница текстилног комбината „Трјохгорнаја мануфактура“ Олга Сапожњикова.
4. „Када смо се сасвим приближили Москви, расположење наших командира и војске одједном се драстично променило. Са изненађењем и разочарањем смо у октобру и почетком новембра схватили да потучени Руси уопште нису нестали као војна сила“ – начелник штаба 4. армије Вермахта генерал Гинтер Блументрит.
5. „7. октобра 1941. наш пук је учествовао у паради посвећеној 24. годишњици Октобарске револуције... Довели су нас Црвени трг, падао је снег, а били смо добро расположени. Не чују се пушке, не грувају топови. Где смо доспели? Право у рај!... Ова парада је имала такав утицај на нас... Чинило нам се да је то већ Парада Победе!“ – артиљерац Габас Жуматов.
6. „Понекад покушавам да у сећање призовем детаље из московских борби, али ништа ми не долази. Сва сећања могу да стану у један низ: глад, хладноћа и смрт свуда наоколо... Нису нам дали ваљенке (пустоване чизме – прим. Russia Beyond), а шињели су нам остали стари, кадетски, који нас нису штитили од зиме. Све време трају борбе, тенкови пале, топови грувају, ми нападамо, Немци нападају...“ – митраљезац Петар Дељатицки.
7. „Током сат и по дуж читавог фронта је грмело, а затим је свих пет армија прешло у напад. Поред нас је била коњица Доватора, тако да су прво они кренули, а онда смо ми добили наређење: 'Напред!' И кренули смо. Идемо, а Немце не видимо, тако су брзо збрисали. Тада сам се још чудио: 'Гле сад ово! Као што смо ми са границе до Москве бежали, тако они сад беже!' Сви су се развеселили, смејемо се: 'Најзад ми јуримо њих! Готово – победа ће бити наша!' И тако смо напредовали неких 200 километара“ – пешадинац Тунгчубај Апасов.
8. „Овде је пакао. Руси неће да оду из Москве. Кренули су у офанзиву. Сваког сата стижу нам страшне вести. Молим те, престани да ми пишеш о свили и гуменим чизмама које сам обећао да ћу ти донети из Москве. Схвати, ја гинем, умрећу, осећам то“ – из писма редова Фолгејмера жени.
9. „Када ме питају шта сам најбоље запамтио из протеклог рата, увек одговарам: битку за Москву. У суровим, често изузетно тешким и сложеним условима наша војска се калила, јачала, прикупљала искуство и, добивши у руке минималну неопходну количину борбених и материјалних средстава, од одбрамбених снага у повлачењу постајала моћна офанзивна сила... У бици код Москве постављен је сигуран темељ за каснију победу над фашистичком Немачком“, из „Сећања и размишљања“ маршала Георгија Жукова.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
