Истражни комитет Русије објавио појединости убиства породице последњег руског цара

Getty Images
Истражни комитет Русије објавио је на свом званичном сајту прву од укупно три књиге посвећене истрази убиства породице последњег руског цара Николаја Другог, саопштила је служба за односе са јавношћу овог ресора.

Како се наводи, друге две књиге баве се истражним радњама из периода 1918-1924, као и истрагом вођеном у новије време. Књига ће донети и актуелне резултате истраге злочина коју је ИК Русије обновио у јесен 2015. године и којом је реконструисана објективна слика несрећних догађаја и попуњене празнине.

Император Николај II после одрицања од престола. Царско Село, пролеће и лето 1917.

Годинама није се знало ко је наредио ликвидацију царске породице. Да ли је то била бољшевичка врхушка или локална власт. Из материјала који је објавио Истражни комитет Русије следи да се револуционари нису слагали у погледу судбине руског монарха. И док су једни предлагали хитну ликвидацију, а то су пре свега били представници левих есера у Уралском извршном комитету, други су желели велику представу од „последњих дана царизма“. Лењин се залагао за свенародно суђења које би се завршило смртном казном. Вођа је из пропагандних разлога желео максимално јаван процес.

Тужилац је требало да буде лично Лав Троцки, члан политбироа који је у том тренутку био најпопуларнији и уживао највећи ауторитет.

Међутим очеви револуције нису рачунали да ће се до престонице Урала тако брзо пробити чехословачки корпуси белогардејаца. Почетком јула већ је било јасно да ће град убрзо заузети. Уралски партијски обласни извршни комитет засипао је централу телеграмима са само једним питањем, шта да раде са царем.

Јункери и козаци пуцају на раднике који су изашли на демонстрације на Невском проспекту. Петроград, 4. јул 1917.

Званичне наредбе о убиству, заправо није ни било. Из презентованог архивског материјала може се закључити да су из централе размишљали како да се „оперу“, позивајући се на наводну личну иницијативу са Урала. Међутим према недвосмисленим сведочењима очевидаца Политбиро је био обавшетен.

Због тога је погубљење Романових било тајно. Смишљен је изговор, наводно царска породица је од послуге сазнала о офанзиви белих и разрадила план бекства. Владар са супругом, наследник и ћерке, тврдили су бољшевици, већ су покушали да побегну у Тобољск, где су од средине августа 1917. до краја априла идуће године били прогнани. Иначе, непосредно после одрицања императора од престола чланови императорске породице били су ухапшени и смештени у Царском селу. Последње уточиште царске породице била је кућа трговца Ипатјева у Јекатеринбургу.

Одрицање од престола цара Николаја II, 2. марта 1917. У царском вагону: министар двора барон Фредерикс, генерал Н.Рузски, В. В. Шуљгин, А. И. Гучков, Николај II.

Изгледа да су џелати дуго бирали убиства Романових. Рецимо било је оних који су се изричито залагали за бомбе, сматрајући то врло «поузданим» начином. Али шеф обезбеђења је био против, јер је са врха стигло наређење да све буде обављено у тишини. Из тог разлога се одустало од друге варијанте, стрељања у време када су у кући сви спавали. Стражари су се бојали да комшије не чују пуцње.

Тако је увече 16. јула утвређен састав стрељачког вода. Јуровски је за акцију одабрао „Летонце“, тако су звали стражаре из спољнег обода обезбеђења. Ради се о двојици Прибалта, једном Мађару и четворици Руса. На тај начин убиство царске породице није било искључиво „дело Јевреја“, тај антисемитски мит интензивно је ширен деценијама.

Међутим, већина „Летонаца“ сазнавши за треба да убију цареве ћерке, одбило је да у томе учествује. На крају је пронађено 13 особа, претежно Руса.

У ноћи између 16 и 17. јула заточенике су пробудили и наредили им да се спреме за пут и притом „ништа не носе са собом“. Напољу се налазио камион који је довезен како би бука његовог мотора заглушила пуцње. Када се дим од паљбе разишао испоставило се да нису сви убијени. Три велике кнегиње Татјана, Олга и Анастасија остале су живе захваљујући дијамантима ушивеним у корсете. На крају су Татјани и Олги које су чучале пуцали у главу. Исто то урадили су и са наледником.

Анастасија, најмлађа царева ћерка претварала се да је мртва. Џелати то нису одмах схватили, већ када су тела стављали на носила. Како је несрећна девојка „страшно шкрипала“ докрајчили су је бајонетима и кундацима.

Истражни комитет утврдио је да нико није преживео. На тај начин дефинитивно је разбијен деценијама ширен мит о Анастасији која је наводно успела да побегне у Европу.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“