- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
У јуну 1945. године Совјетски Савез је био на врхунци моћи. Нацистичка Немачка је била поражена, читава Источна Европа је потпала под снажан утицај Москве, док се Црвена армија (тада најјача на свету) припремала за одлучујући напад на Јапан.
Совјетско руководство је сматрало да је у таквим околностима прави транутак за дипломатски притисак на Турску, са којом се накупио низ нерешених војно-политичких и територијалних спорова. Велики ауторитет и огроман утицај СССР-а, као и чињеница да је западним савезницима била неопходна совјетска помоћ у рату против Јапана, навели су Стаљина да поверује да ће Москва од Анкаре брзо и лако добити све што жели. Међутим, развој догађаја је показао да се совјетски вођа дубоко преварио.
Getty Images
Компликовани суседски односи
Политика Турске током Другог светског рата изазвала је код руководства СССР-а крајње противречна осећања. С једне стране, неутралност коју је заступао јужни сусед и одбијање Анкаре да пусти Вермахт преко своје територије Москва је радосно дочекала.
С друге стране, у најтежим тренуцима совјетско-немачког сукоба Турци су на граници са СССР-ом концентрисали велику формацију својих снага. На јесен 1941. године на позив фелдмаршала Герда фон Рундштета окупиране совјетске територије посетили су генерали турске војске Али Фуад Ерден и Хусеин Хусну Емир Еркилет.
Public Domain
Кремљ је сматрао да би у случају пораза Црвене армије и пада Москве и Стаљинграда ове снаге могле да заузму совјетски Кавказ. „Средином 1942. године нико није могао да гарантује да Турска неће стати на страну Немачке“, записао је у мемоарима генерал Семјон Штеменко.
Ради одбијања могућег напада било је потребно издвојити снаге које су биле потребније на неким деловима фронта.
Осим тога, СССР је био уверен да је Анкара више пута прекршила конвенцију из Монтреа из 1936. године о статусу мореуза Босфор и Дарданели, затварајући очи на пролазак помоћних војних бродова немачке ратне морнарице под камуфлажом трговачких бродова у Црно море. Питање турског суверенитета над мореузима бринуло је Стаљина и пре рата, а 1945. године он је имао прилику да се поново позабави њиме.
Getty Images
Совјетски притисак
Москва се интензивно припремала за дипломатски конфликт са Турском и приступање Анкаре 23. фебруара 1945. године коалицији против Хитлера није утицало на њене планове. У марту исте године СССР је поништио совјетско-турски споразум о пријатељству и неутралности из 1925. године, а 7. јуна турски амбасадор у СССР-у Селим Сарпер позван је на састанак код народног комесара (министра) спољних послова Вјачеслава Молотова.
Турској страни је саопштено да с обзиром да Анкара не може да спроведе потребну контролу над мореузима, одсад треба да је реализује заједно са Совјетским Савезом, којем треба да препусти неколико војних база у Босфору и Дарданелима.
Осим тога, СССР је инсистирао на томе да се ревидира Московски споразум из 1921. године, на основу којег су бољшевици Турцима предали део територије раније у саставу Руске Империје: простране области са градовима Карс, Ардаган и Артвин. С обзиром да су Лењинова и Ататуркова влада одржавале пријатељске односе и заједно се супротстављале Антанти, у то доба је овај уступак за Москву био важан корак у циљу успостављања дугогодишњег чврстог савезништва.
Крајем 40-их ова ситуација је у СССР-у добила другачију интерпретацију. У штампи се писало о издаји Турака, који су искористили слабост Совјетске Русије и совјетских кавкаских република, о „насилном одузимању“ исконских земаља малим народима, о неопходности да се совјетски Јермени и Грузијци уједине са својом браћом преко границе.„Не постоје никакви разумни аргументи против повратка ових територија њиховим законитим власницима - јерменском и грузијском народу“, наводи се у аналитичком тексту Народног комесаријата спољних послова који је припремљен за руководство земље у августу 1945. године.
Дмитриj Дебабов/Sputnik
Реакција
Притисак Москве у Турској је изазвао пораст антисовјетског расположења. У турском друштву о Стаљину се говорило као о наследнику руских царева који су вековима покушавали да освоје црноморске мореузе. „Вође црвеног режима су исти они Романови“, изјављивали су посланици меџлиса.
Питање повратка „територија које законски припадају Совјетском Савезу“ и преиспитивања статуса Босфора и Дарданела СССР је спомињао и на преговорима са западним силама. „Конвенција из Монтреа у целости је усмерена против Русије... Турској је дато право да затвара мореузе за наше бродове не само у случају рата, него и када се Турској учини да постоји опасност од избијања рата, при чему о томе одлучује сама Турска..“ – изјавио је Стаљин на Потсдамској конференцији у јулу 1945. године. „Испоставља се да мала земља која има подршку Енглеске држи за врат велику земљу и не дозвољава јој пролаз... Поставља се питање да се нашим бродовима омогући слободан пролаз из Црног мора и назад. Али с обзиром да је Турска слаба... морамо имати неку гаранцију да ће нам овај слободан пролаз бити омогућен.“
Getty Images
Сложивши се усмено да је неопходно кориговати споразум о мореузима, британски премијер Винстон Черчил и амерички председник Хари Труман су дипломатски ипак одбацили све суштинске захтеве СССР-а када се ради о базама и турским територијама. Међутим, како су даљи догађаји показали, ни конвенција из Монтреа није ревидирана.
Након пораза Јапана и завршетка Другог светског рата односи међу некадашњим савезницима нагло су се погоршали. Турско питање је притом било један од катализатора хладног рата. Њега је, између осталог,споменуо Черчил у свом чувеном фултонском говору 5. марта, фактички означивши почетак великог сукоба.
Дипломатски притисак на Анкару Совјетском Савезу није донео никакву добробит. А притом је допринео муњевитом зближавању Турске са Сједињеним Државама и Великом Британијом. Већ 1952. године она се прикључила Северноатлантској алијанси.
Getty Images
После Стаљинове смрти 1953. године СССР је „у име очувања добросуседских односа и јачања мира и безбедности“ коначно одустао од својих захтева према Турској. Много касније један од главних учесника тих догађаја Вјачеслав Молотов их је назвао „неправовременим, неостваривим послом“. „Сматрам да је Стаљин изузетан политичар, али је и он имао своје грешке“ – истакао је бивши народни комесар.
Знатно емотивније свој став је 1957. године изразио нови шеф државе Никита Хрушчов: „Потукли смо Немце. То нам је ударило у главу. Турци, наши другови, пријатељи. Не, хајде да напишемо ноту и одмах ће нам поклонити Дарданеле. Такве будале не постоје. Дарданели нису Турска, него је тамо блок народа. Не, ми смо написали специјалну ноту да раскидамо споразум о пријатељству и пљујемо у лице Турцима... То је глупо. Изгубили смо пријатељску Турску и сад имамо америчке базе на југу које на нишану држе наш југ...“