Како је Шведска од Русије покушала да преотме Балтик

Gustaf IIAdolf before Battle of Lützen, Nils Forsberg, 1632 / Gothenburg Museum of Art (CC BY 3.0)

Током готово читавог 17. века Шведска је уживала статус велике силе. Њена војска и морнарица, које су се убрајале међу најмоћније у Европи, доносиле су јој блиставе победе у бројним ратовима, а самим тим и нове простране територије на обалама Балтичког мора, које се због тога често називало „шведско језеро.“

Ермитаж

Овакво стање ствари кардинално је променио Северни рат 1700-1721. године, у којем су се Швеђани сукобили са коалицијом Русије, Данске, Пољско-литванске државне заједнице и Саксоније. Почетна фаза конфликта била је за њих врло успешна, али после пораза у Полтавској бици 8. јула 1709. године очекивао их је низ горких пораза на копну и мору. На крају, 1721. године, Шведска је била принуђена да у Ништаду потпише мировни споразум према којем је Русима уступила територије Лифландије (централна и северна Летонија), Естландије (Естонија), Ингрије и југоисточне Финске (савремена Лењинградска област, градови Санкт Петербург и Виборг).

Recruiting Sergeants, Gustaf Cederström, 1879 / Nationalmuseum / Public Domain

Пораз у рату Стокхолм је, међутим, доживљавао као привремени неуспех. Швеђани су били уверени да ће се реванширати. Питање је само било када. 1734. године на заседању Тајног комитета Риксдага, који је био задужен за питања спољне политике и одбране, донета је одлука да се учини све што је потребно како би Шведска „могла Русију да врати у њене пређашње границе“. Интензивна припрема за ратна дејства почела је након што су четири године касније на власт у краљевини дошле присталице рата са Русијом, такозвана „партија шешира“ (своје политичке противнике они су презриво називали „ноћним капама“).

Malcolm Sinclair, Johan Henrik Scheffel, 1728 / Europeana / Public Domain

8. августа 1741. године Краљевина Шведска је објавила рат Русији. Повод је било убиство шведског дипломатског курира Малкома Синклера од стране руских официра. Синклер је радио на склапању шведско-турског војног савеза. Сазнавши из Синклерових докумената за припрему Швеђана за рат против Русије, царица Ана Ивановна је тада увела забрану на испоруку житарица свом северном суседу, што је био други повод за почетак борбених дејстава. Као циљ Шведска је навела повратак свих раније изгубљених територија, а ако то не успе, барем повратак Ингрије.

Peter von Lacy, 18th century / Public Domain

У Стокхолму су сматрали да ће рат против Русије бити брз и успешан. На руском престолу налазио се малолетни Иван VI и за власт у земљи водила се борба међу неколико табора. Међутим, сви планови Швеђана су пали у воду захваљујући таленту руског војсковође Петра Ласија. У августу 1741. године он је поразио непријатеља у бици код Вилманстранда, а тачно годину дана касније опколио је и приморао на предају главницу снага шведске војске у Хелсингфорсу (Хелсинки). „Одсад се скоро читава територија Финске налази под руском контролом. Пораз Шведске у рату је практично решен“, написао је барон Иван Черкасов вицеканцелару Алексеју Бастужеву-Рјумину. Шведске војсковође Хенрик Магнус фон Буденброк и Карл Емил Левехаупт позвани су у Стокхолм и, пошто су проглашени за кривце овог неуспеха, погубљени.

Adolf Frederick, King of Sweden, Gustaf Lundberg, 18th century / Hermitage / Public Domain

Према условима мировног споразума склопљеног 3. фебруара 1743. године у граду Або, Русија је Швеђанима вратила освојену Финску осим мале територије са тврђавом Нејшлот (Савонина). То јој је омогућило да границу помери још даље од Санкт Петербурга. Осим тога, Јелисавета Петровна, која је у државном преврату на трону сменила Ивана VI, тражила је признање либечког кнеза-бискупа Адолфа Фредерика за наследника шведског престола. Он је био рођак принца Карла Петра Улриха (будућег Петра III) кога је руска царица, као његова тетка, изабрала за свог наследника. Јелисаветин штићеник је заиста постао краљ Шведске 1751. године, али то Русији није донело никакву добробит.

King Gustav III of Sweden & a Soldier. Episode from the Russian War 1789, Pehr Hilleström / Nationalmuseum / Public Domain

Нови покушај Шведске да поврати статус велике силе и Русији одузме територије поред Балтичког мора подузео је 1788. године Густав III. Овог пута Швеђани су се озбиљније припремили. Почели су борбена дејства за време руско-турског рата 1787-1791. године, када је већи део руске војске и морнарице био заузет борбама на југу. Како би имали повод за објаву рата, група краљевских војника, преобучена у руске униформе, инсценирала је напад на шведску караулу у Пумали.

Морское сражение при Выборге, И. К. Айвазовский, 1846 / Public Domain

Шведска војска је извојевала низ победа у Финској, али се према унутрашњости руске територије кретала обазриво. Она се пре свега ослањала на победу на мору и на искрцавање десанта у близини Санкт Петербурга. Војна дејства на Балтичком мору одвијала су се са промењивим успехом све до Битке код Виборга 3. јула 1790. године, када се шведска морнарица нашла блокирана у Виборшком заливу. Изгубивши скоро 20 бродова и око 5 хиљада војника и морнара, Швеђани су успели да се извуку из клопке, али су морали дефинитивно да забораве на планове о освајању руске престонице.

Naval battle: The battle at Svänsksund on 8 July 1790, in which 53 Imperial Russian Ships were removed, Johan Diedrich Schoultz / Maritime Museum / Public Domain

Русија се налазила на прагу победе, када је шведска морнарица успела да изведе немогуће и 10. јула 1790. године у мореузу Роченсалм (Ruotsinsalmi) неочекивано потуче непријатеља до ногу. Преко 500 бродова са обе стране учествовало је у највећој поморској бици у Балтичком мору у историји. Руска морнарица је изгубила 35 бродова, 7.000 војника је рањено и убијено. Још 22 руска брода су заузели Швеђани, који су притом изгубили само пет мањих бродова.

Gustav III of Sweden, Alexander Roslin, 1772 / Nationalmuseum / Public Domain

„Пораз непријатеља био је страшан, а последњи тренуци битке ужасни и одвратни“ – писао је Густав III на челу шведске морнарице својој жени Софији Магдалени од Данске. „Пала је ноћ, свуда само пожари и крици... Надам се да ћемо, ако и даље будемо дејствовали овако, љубазно приморати надмену Катарину (царицу Катарину II) да нам опрости наше грешке и пожели мир.“ На крају ниједна страна није у рату показала дефинитивну надмоћ и мировни споразум у граду Верелу склопљен је 14. августа исте године под условима статуса кво.

Wounded Warrior in the Snow, Helena Schjerfbeck, 1880 / Finnish National Gallery / Public Domain

Након што је претрпела неуспех, Шведска више није покушавала силом да промени услове Ништадског споразума. Није прошло ни 20 година, када је и сама морала да пређе у одбрану. 1808. године, обезбедивши подршку Наполеона Бонапарте, Русија је кренула у рат против свог суседа, који је окончан „највећом националном катастрофом у дугој историји шведске државе“ – губитком читаве Финске.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!