Како су совјетски генерали бежали из немачког заробљеништва

Russia Beyond (Public Domain)
Ови војни команданти су одбили да сарађују са непријатељем и првом приликом су побегли из заробљеништва. Међутим, код куће нису сви дочекани раширених руку.

Упркос распрострањеном мишљењу, Совјетски Савез није се одрекао свих својих војника који су се нашли у немачком заробљеништву. Ако је приликом провере утврђено да ослобођени војник није издао земљу и добровољно се предао непријатељу, очекивало га је одбацивање свих оптужби, враћање свих одликовања и повратак у службу.

Ипак, нису сви војници и команданти који су показали храброст и одбили да сарађују са Немцима успели да увере органе НКВД-а у своју невиност. Често је љага с имена тих људи скинута тек много година после рата, када они већ одавно нису били међу живима.

Александар Бондовски

Генерал-мајор Александар Бондовски толико је жудео за слободом да је чак два пута успео да побегне из немачког заробљеништва.

Први пут је заробљен 21. јула 1941. године у Белорусији, приликом пробоја кроз немачки обруч са остацима 85. стрељачке дивизије. Генерал је побегао пет дана касније приликом спровођења колоне ратних заробљеника.

Бондовском је требало два месеца да стигне до положаја Црвене армије. Имао је много среће. У критичном тренутку совјетско-немачког сукоба он је без додатне истраге враћен у строј. Али ту га је срећа напустила. 21. октобра исте године приликом преласка реке Десне у Западној Украјини генерал је поново заробљен. Исте ноћи је побегао.

24. децембра, измучен дугим пешачењем, генерал Бондовски је стигао до совјетских снага у рејону подмосковског села Крјукова. Овом приликом посебно одељење НКВД-а спровело је детаљну тромесечну проверу. Никакве оптужбе против њега нису изнете. Александар Бондовски није враћен на фронт, али му је дозвољено да држи курсеве у оквиру обуке командног састава „Вистрел“. 

Крајем 1943. године Александар Бондовски је издејствовао да га поново пошаљу у борбу и именован је на дужност команданта 324. стрељачке дивизије. Истина, ратовао је сасвим кратко. У фебруару 1944. године тешко је рањен, при чему је изгубио обе ноге. По изласку из болнице вратио се обуци војног кадра, што је радио до краја рата.

Павел Сисојев

У јулу 1941. године тешко рањен командант 36. стрељачког корпуса генерал-мајор Павел Сисојев заробљен је код Житомира.

Немцима се представио као редов Петар Скидрој и они су за њега брзо изгубили интересовање.  Сисојев је прошао кроз шест логора за ратне заробљенике пре него што је у августу 1943. године са групом других заробљеника успео да побегне из логора у Хрубјешову. Сисојев је прешао читаву Пољску, али је на територији Белорусије наишао на одред националиста из Украјинске устаничке армије. Они су га, сматрајући да је обичан украјински сељак, насилно мобилисали у своје редове.

Видевши да се многи борци Украјинске устаничке армије ту налазе принудно, „Скирда“ је успео да их наговори да пређу међу совјетске партизане. У октобру 1943. године Сисојев и 25 бивших националиста пребегли су у Черниговско-Волињску партизанску јединицу Алексеја Фјодорова. Ту је генерал открио свој прави идентитет.

Генералштаб је захтевао да се Сисојев хитно пошаље у Москву, али овај се обратио Фјодорову са личном молбом: „Пружите ми могућност да се мало борим! Завршиће се рат и онда ћу, ако сам за нешто крив, одговарати за све.“

После дугог размишљања командант партизанске јединице изашао је Павлу Сисојеву у сусрет и на упорне захтеве из центра стално одговарао да засад не постоји могућност да генерала пошаље у позадину. Сисојеву је поверено да обучава млађе командире и учествује у планирању операција.

У априлу 1944. године генерал је коначно стигао у престоницу, где је ухапшен. Преко годину и по дана трајала је истрага о његовом случају, све док 1945. године није у потпуности ослобођен сумње. „У Москви је Сисојев од нашег штаба добио документе о свим околностима његовог преласка партизанима и извештај о његовој изузетној борбеној способности, што је помогло овом човеку врло тешке судбине да поврати своје добро име. Павлу Сисојеву враћени су и партијска књижица и генералске еполете“, присећао се Алексеј Фјодоров.   

Николај Гољцев

Нису сви совјетски команданти који су побегли из немачког заробљеништва и стигли до своје војске имали среће. Начелник оклопно-тенковских снага 18. армије генерал-мајор Николај Гољцев доживео је трагичну судбину.

Гољцев је заробљен 15. августа 1941. године током борби у Украјини. Већ 30. августа успео је заједно са још једним командантом да побегне приликом спровођења колоне ратних заробљеника и стигне јединице Црвене армије у повлачењу.

Гољцев није добио прилику да се врати на фронт. 15. октобра ухапсило га је посебно одељење НКВД-а на основу оптужбе да се добровољно предао непријатељу. Подвргнут је саслушањима. 

Према његовом досијеу, Николај Гољцев је признао злочин и осуђен је на најстрожу казну. 23. фебруара 1942. године генерал Гољцев је стрељан.

Већ после краја рата приликом проучавања немачких архива утврђено је да се у заробљеништву совјетски командант држао непоколебљиво и одбио сваку сарадњу са непријатељем. 1955. године посмртно је рехабилитован.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“