Експлозија у Горком (Нижњем Новгороду): Нуклеарна несрећа пре Чернобиља

Russia Beyond (Нижегородский государственный историко-архитектурный музей-заповедник, Николай Мошков/TASS, Михаил Солунин/TASS)
У огромном бродоградилишту „Красноје Сормово“ 1970. дошло је до експлозије реактора нуклеарне подморнице, што је четврт века било државна тајна. Чак ни становници града нису знали шта се догодило.

У Чернобиљу се догодила најпознатија нуклеарна несрећа у СССР-у, али сличне трагедије дешавале су се у земљи и раније. Једна од њих догодила се 1970. године у фабрици „Красноје Сормово“ у граду Горки (данас Нижњи Новгород, 400 километара североисточно од Москве).

Радници фабрике „Красноје Сормово“, 30-их година

У совјетско доба „Красноје Сормово“ је било бродоградилиште са ограниченим приступом за које се веровало да производи цивилне моторне бродове, барже и танкере. Али, у стварности фабрика је производила велики број војних пловила, укључујући нуклеарне подморнице.

Изградња подморнице „Скат“ у фабрици „Красноје Сормово“

У недељу 18. јануара 1970. године фабрика „Красноје Сормово“ радила је на три нуклеарне подморнице: К-320 „Скат“ (Ража), К-302 „Сом“ и К-308 „Сјомга“ (Лосос). Стручњаци су бар једну од њих по сваку цену морали да заврше до 22. априла, на стогодишњицу рођена Владимира Лењина. Зато су радили и викендом. Тог јутра су планирали да ураде важну ствар: да провере да ли примарни систем за хлађење може да поднесе оперативни притисак од 250 атмосфера. Сам реактор није притом требало да се укључује. Међутим, радници који су радили у смени претходног дана оставили су пластичне затвараче на неким местима. Њих је требало заменити металним како би се обезбедила потпуна сигурност, али радници који то нису знали почели су тестирање.

Једна од првих дизел подморница произведених у фабрици „Красноје Сормово“, 1938.

Када је притисак порастао, слаби пластични затварачи су отпали. То је изазвало нагли пад притиска воде за хлађење у систему и графитне шипке су се помериле. Нуклеарни реактор се активирао и убрзо достигао максимални капацитет. Температура је порасла и део воде прешао је у радиоактивну пару. Петнаест минута касније дошло је до снажне експлозије, што је изазвало да поклопац реактора одлети и направи рупу на крову фабрике. Извесна количина уранијума је процурила из реактора створивши облак паре висок 60 метара који се подигао после експлозије. Виталиј Војтенко, који је учествовао у отклањању последица, присећао се да није било ветра и да је дан био веома хладан (до -40°C), па се сва контаминирана пара спустила на територију фабрике „Красноје Сормово“ и није се даље ширила.

Радници фабрике најпре нису озбиљно схватили ситуацију, јер практично нико није знао шта се догодило. Нина Золина, која је у фабрици радила као фарбар, присећала се да је екипи речено да напусте радна места, јер је пукла цев са врелом водом.

Војска је брзо преузела контролу над ситуацијом. Наиме, неколико сати пре несреће из оближње војне базе стигла је бригада на челу са Валентином Дњепровским која је надгледала техничке раднике. Само припадници бригаде су носили заштитна одела. Дњепровски је лично мерио ниво радијације на свим местима у подморници, упркос ризику. Затим су шесторица стручњака који су у тренутку експлозије радили на „Скату“ очишћени од радијације и послати у московску болницу. Тројица су тамо преминула. У њиховим медицинским извештајима наводи се да су имали различите компликације изазване гама и бета зрачењем.

Људи и даље нису знали шта да раде. У понедељак академик Анатолиј Александров је приметио да су врата на контаминираном сектору грешком остала отворена. Затим се загађени снег на територији истопио за само недељу дана, па су сви коначно схватили да он шири радиоактивне изотопе. У уторак група од 18 добровољаца ушла је у сектор да очисти пролаз за „Скат“ и да пример другим стручњацима. То је деловало: наредног дана број чистача порастао је на 1.000. Сви су радили 2-4 сата док је надзорни тим пратио дозу радијације. Чистачи су користили једноставан метод спирања радијације. Помоћу сунђера и крпа скидали су радиоактивну прашину. Загађену воду су просипали у Волгу. У то време радијација није била тако добро истражена појава као данас. На пример, веровало се да алкохол може да помогне у смањењу последица зрачења. Војтенко се сећа да је алкохол био свуда по фабрици и да је изазвао доста проблема. Људи су се често опијали, а понеки су чак умрли од тога.

Упркос несрећи, „Красноје Сормово“ је наставило производњу и припрему за поринуће подморнице на стогодишњицу Лењиновог рођења, па су чистачи морали брзо да раде како би се планови реализовали. Звучи невероватно, али успели су да обаве задатак и да на дан прославе подморницу спусте у воду. Касније, у јулу, завршена је и изградња подморнице К-302. За К-320 „Скат“, подморницу која је експлодирала, било је потребно знатно више времена. Била је темељно очишћена, добила је нови реактор и завршена је 1971. године. Служила је у саставу совјетске морнарице до априла 1990.

Као и многе друге совјетске трагедије, експлозија у фабрици „Красноје Сормово“ одмах је постала државна тајна. Сви сведоци и чистачи морали су да потпишу изјаву о поверљивости која је била на снази до 1995. године. Штампа није ништа објавила о несрећи, па чак ни становници Горког нису знали шта се догодило. Како би се спречило да се људи изложе радијацији у контаминираној Волги, управа града је те године забранила пливање у реци. Власти су објавиле да је вода опасна, јер је те године у Грузијској ССР већ почела епидемија колере, а зараза је наводно стигла до Волге преко Астрахања (1.270 километара југоисточно од Москве). Међутим, никакви документи не потврђују да је епидемија стигла до Горког. И нико не зна колико је људи било изложено радијацији игноришући забрану.  

„Красноје Сормово“ данас

Тајновитост је утицала и на судбину чистача. Када су се неки од њих озбиљно разболели, лекари нису могли да им дијагностикују радијацијску болест. Њихов статус није званично признат до 1996. године. Када је 1996. године истекла изјава о поверљивости, они су се пријавили управи Нижегородске области која им је дала званичан статус радника на чишћењу регионалног нивоа. Касније је одлучено да се 18. јануар прогласи за Дан радника на чишћењу. Од фабрике „Красноје Сормово“ почели су да добијају по 2.000 рубаља (око 2о евра) годишње. А само њих 200 је преживело до 2021. године. Многи радници умрли су од радијацијске болести и рака. Чак ни данас немају федерални статус радника на чишћењу нити су добили државна одликовања.  

„Красноје Сормово“ данас

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“