Како је подигнут Волгоград, једини линеарни град на свету?

Међу мноштвом архитектонских концепата и утопијских теорија посебно место заузима идеја линеарног града који образују велике дуге улице. Иако замисао датира још из деветнаестог века, највеће интересовање изазвала је код совјетских архитеката двадесетих и тридесетих година прошлог века. Тако је рецимо Николај Ладовски предлагао да се повежу Лењинград, данашњи Санкт Петербург, и Москва тако што би дошло до промене уличне мреже последње. Дуга главна улица, Тверска, требало је да постане главни вектор развоја града и оса која повезује две престонице.

Архитекта и теоретичар урбанизма Николај Миљутин у својој чувеној књизи из 1930. године „Соцгород“ изложио је своју концепцију линеарног града. Она је била базирана на идеји децентрализације индустрије и размештаја стамбених блокова преко пута фабричких комплекса. Захваљујући таквој структури град је могао да расте без ограничења, избегавајући формирање пренатрпаних делова. Међутим, све те тероретске грађевине остале су само на папиру, мада су у одређеним тренуцима имале мношто следбеника.

Волгоградски експеримент

Идеја реализације линеарног града у Русији преточена је у стгварност само у једном случају. Место за велики урбанистички експеримент постао је Волгоград. Свој издужени облик град је добио још у шеснаестом веку, захваљујући историјском положају дуж обала реке Волге. Таква структура града је била условљена потребом за отпремање терета реком, робе коју су производиле локалне фабрике и занатске радионице. Око тих индустријских центара формирани су стамбени делови који су се „низали“ на јединствену осу реке.

Слична схема развоја градске територије сачувана је и после револуције. Нови рејони који су ницали као радничка насеља раширили су се дуж обала у дужини од 30 километара.
За време Другог светског рата више од половине свих грађевина у Волгограду (у периоду од 1925. до 1961. године звао се Стаљинград) било је сравњено са земљом. У страшној Стаљинградска бици са лица земље збрисани су читави стамбени квартови.

Међутим, и после рата град је наставио да се развија линеарно. Према генералном урбанистичком плану из 1945. године приобални део био је ослобођен индустријских објекат, магацина, војних грађевина које су одсецале стамбено подручје од Волге.

Велико градилиште

Највеће послератно градилиште овде се налазило на Мамајевом кургану на обали Волге, где је 15. октобра 1967. године свечано откривен споменик „Херојима Стаљинградске битке“. На њему су радили вајар Јевгениј Вучетић, архитекта Јаков Белопољски, као и инжењер-пројектант Николај Никитин, један од пројектаната телевизијског торња Останкино у Москви. Пошто је на изградњи споменика био ангажован „Сталинградгидрострой“ који је градио и Волшку хидроелектрану, коришћени су исти материјали, бетон, метал и гранит.

Пре него што је градња почела, Мамајев курган рашчишћаван је од мина, граната и авионских бомби неколико месеци. Поред тога откривене су и пребачене на суседно место зеједничке гробнице. Потом су на рашчишћеном терену направљени вештачки насипи и косине, постављен темељ главног споменика. На Мамајевом кургану подигнуто је неколико објеката, скулптура „Стајати до смрти“, зидови-рушевине, Дворана Војничке славе и споменик „Мајка одаџбина зове“.

Својевремено највиша скулптура „Мајка отаџбина“ била је уписана у Гинисову Књигу рекорда. Укупна висина износи 85 метара, док је дужина фигуре 52 метра. Споменик је иначе био замишљен као дупло нижи, да би на молбу генералног секретара партије Никите Хрушчоова, Вучетић фигуру продужио, како би била виша од америчког Кипа слободе.

У састав Волгограда 2010. године ушла су 28 насеља и острво Сарпински што је на карти променило конфигурацију града. Међутим, принцип линеарне градње је сачуван. Град се данас простире 90 километара дуж обале Волге и захвата површину од 56,5 хиљада хектара. Овде се налази и најдужа улица у Русији – Продољна (дуга више од 50 километара)