Како је пребегли совјетски криптограф распалио хладни рат

Човек са језивом белом маском преко лица седи у замраченом студију. Овај необичан снимак емитује се широм САД, тако да свако домаћинство са телевизијским апаратом може да види и чује шта на енглеском језику са руским акцентом има да каже човек иза маске.

„Да ли мислите да би вам живот био у опасности ако бисте на телевизији престали да се појављује са маском, ако би ваше лице било откривено сада, у овој емисији?“ – запитао га је водитељ.

Човек иза маске био је Игор Гузенко, совјетски обавештајац и стручњак за криптографију који је 1945. године пребегао у Канаду и разоткрио шокантне податке о совјетској шпијунској мрежи на Западу. На почетку хладног рата његови подаци били су фатални за многе људе са обе стране гвоздене завесе.

Савезници  

Пре него што је хладни рат поделио свет на два табора, САД и Совјетски Савез били су савезници у борби против нациста. Мада су пред крај рата 1945. године политичари са обе стране били подозриви према мотивима супротне стране и према њеној визији послератног уређења света, перцепција Совјетског Савеза у очима јавности је била релативно позитивна.

За многе Американце било је немогуће да замисле да ће СССР ускоро постати главни идеолошки непријатељ Америке у новом рату који се већ припремао.

Политичари нису били оптимистични када се ради о успостављању трајног мира након пораза нацистичке Немачке. Како би стекао надмоћ над својим бившим савезницима, који ће убрзо постати непомирљиви непријатељи, Совјетски Савез је развио комплексну шпијунску мрежу са задатком да набавља индустријске и војне тајне, посебно мотрећи на истраживања о новом оружју масовног уништења.

Бебин плач  

С обзиром да је Канада са Америком сарађивала у многим областима, Совјети су сматрали да ће шпијунирање САД бити лакше уз помоћ додатне обавештајне мреже у Канади. Убрзо Отава је постала једна од стратешких база за операције совјетске војне обавештајне службе (ГРУ).

На лето 1943. године Москва је поручника Николаја Заботина поставила у совјетску амбасаду у Отави као тајног агента на дужности совјетског војног аташеа. Био је задужен за проширење совјетске обавештајне мреже на Западу и попуњавање редова локалних агената у име СССР-а. Међу особљем Заботин је са собом из Москве у Отаву довео Игора Гузенка, 28-годишњег експерта за криптографију. Његов посао био је да води шифровану преписку између Москве и совјетске амбасаде у Отави.

Николај Заботин

Norman James/Getty Images

„Имао је феноменално памћење. Једна моја пријатељица похађала је обуку у војној обавештајној школи и била с њим у разреду. Памти га као неког ко никада ништа није заборављао, ниједно име ни податак. Просто је имао изузетно памћење“, рекао је Џонатан Хаслам, професор историје међународних односа на Универзитету у Кембриџу, специјализован за историју Совјетског Савеза.

За младог човека који се управо преселио у Канаду са својом трудном женом, живот у Совјетском Савезу који се тек опорављао од великог рата био је у неспојив са животом у земљи која је преко Атлантика само посматрала европску трагедију. Осим тога, сећања на „велику чистку“ у СССР-у, Стаљинову кампању масовне политичке репресије са произвољним погубљењима и раширеним полицијским надзором у СССР-у,  била су сувише свежа и постојао је страх да би се нешто слично могло поновити сад, када је рат завршен. Најзад, Стаљин је и даље био жив.

Гузенков страх за себе и своју младу породицу прорадио је када је почетком септембра 1944. године сазнао да треба да се врати у Москву. Мада је његов шеф Николај Заботин могао да одложи његов повратак, наводећи да су његове криптографске вештине незамењиве, Гузенка су мучиле сумње.

Осим тога, он је веровао да је западни стил живота супериоран у односу на совјетски. „Невероватне залихе хране, ресторани, филмови, широм отворене продавнице, потпуна слобода људи, све то заједно одавало је утисак сна из којег ћу морати да се пробудим“, касније је записао Гузенко у својој аутобиографској књизи „Био је то мој избор“.

На срећу за Гузенка, убрзо му се пружила савршена прилика.

„Руси су обично живели у нечему што су звали 'Колонија'. Имали су велику зграду, која је била посебно чувана. Нису могли слободно сами да улазе и излазе и њихове породице су се такође налазиле у 'Колонији'. И само ретко је некој породици било дозвољено да живи изван 'Колоније'. Тако је било из очигледних разлога: јер је Запад могао лако да им се приближи или, ако су желели да пребегну, могли су то да ураде без последица“, рекао је Хаслам.

„У овом случају, шеф господина Гузенка, такозвани војни аташе, имао је веома непријатну супругу. А они су живели врата до врата од стана породице Гузенко, који је имао сасвим танке зидове. А Гузенко је имао малу бебу која је стално плакала и плакала по целу ноћ. На крају је аташеова жена рекла: Морамо да га склонимо одавде“, објашњава историчар.

Зграда у Отави (Somerset Street) у којој је живео Гузенко, 1945.

Padraic Ryan (CC BY-SA 3.0)

Породици Гузенко обезбеђен је стан изван совјетске зграде у Улици Сомерсет 511. За службеника амбасаде који је изгубио веру у совјетски систем и био забринут за своју безбедност била је то јединствена животна прилика да побегне и осигура да се ни он ни његова породица никада не врате у Совјетски Савез.

„То је рат. То је Русија“

Гузенко је брижљиво припремио своје бекство. На крају крајева, поседовао је непроцењиве информације о совјетској шпијунској мрежи у Канади и САД. Убеђен да ће канадске власти одмах бити заинтересоване за његове податке, почео је да копира и краде поверљиве материјале и кришом их износи из амбасаде тако што их је просто сакривао у својој одећи. Нико ништа није посумњао.  

5. септембра 1945. године Гузенко је заувек напустио совјетску амбасаду. Плашећи се да га можда прате, Гузенко није отишао право код канадских власти, него се одлучио да најпре разговара са новинарима, па је кренуо у редакцију новина Ottawa Journal.

Игор Гузенко на телевизији, 1966.

Legion Media

„Био је то низак, здепаст човек, пребледео као крпа. Махнуо ми је да устанем од стола. Наслонио се на зид. Прво што је ракао било је: 'То је рат. То је Русија.' Изговорио је ове речи тако као да их је дуго припремио да људима улије страх. То код мене није упалило, јер нисмо били у рату са Русијом. Други светски рат био је завршен и нисам схватио о чему се ради“, присећао се касније уредник рубрике о ноћном животу града Честер Фоуд.

Новинар није препознао вредност приче и предложио је Гузенку да се обрати полицији.

Заједно са супругом, која је била трудна са другим дететом, Гузенко се појавио пред различитим канадским државним агенцијама, као што су полиција, суд у Отави и Министарство правде. Зачудо, представници власти које је контактирао били су више збуњени него заинтересовани. Рус кога су једва могли да разумеју мрмљао је нешто о совјетском шпијунском прстену у Канади и другим западним земљама што није звучало посебно убедљиво у време када се СССР доживљавао као савезник у овим земљама.

Гузенко није имао другог избора него да се врати у свој стан, разочаран, разбијених нада у нов живот у Канади. Те ноћи совјетски НКВД агенти схватили су да Гузенко игра двоструку игру и претресли су његов стан. Да породица није одмах побегла и сакрила се код суседа, сигурно би били ухапшени и депортовани у СССР.

Игор Гузенко, 1954.

AP

Коначно, канадски премијер Вилијам Лајон Мекензи Кинг је сазнао за Гузенков покушај да контактира канадског министра правде. Претрес Гузенковог стана уверио је канадску власт да мора бити нечега у тврдњама тог човека. Он је заједно са породицом добио заштиту, док је премијер о овом деликатном случају разговарао са америчким председником Харијем Труманом и британским премијером Клементом Атлијем.

Када су канадске власти одбиле да испуне захтев совјетске амбасаде и предају Гузенка, совјетски амбасадор Георгиј Зарубин је, према сведоцима, „имао веома забринут израз лица“.

Ипак, с обзиром да би уништавање совјетске шпијунске мреже могло да удаљи некадашње савезнике и уруши драгоцени послератни безбедносни договор у Европи и остатку света, Гузенкови подаци су чувани као тајна, осим унутар круга високих званичника. Међутим, прича је процурила. Докопао је се угледни амерички новинар Дру Пирсон и објавио јавности 3. фебруара 1946. године.

Наредног дана канадска влада је Краљевској комисији поверила да званично истражи Гузенкове тврдње. У Канади је као последица истраге ухапшено 39 особа. У Великој Британији нуклеарни физичари Алан Нун Меј и Клаус Фукс осуђени су за шпијунажу у корист СССР-а. У САД Гузенкови подаци довели су до хапшења и касније погубљења Јулијуса и Етел Розенберг, првих америчких држављана над којима је у време мира извршена смртна казна због шпијунаже.

Игор Гузенко, 1966.

Library and Archives Canada/PA-129625

Са друге стране гвоздене завесе Николај Заботин, Гузенков бивши шеф у амбасади, опозван је назад у СССР. Он је као жртвени јарац због Гузенковог бекства ухапшен заједно са женом и сином и послат у радни логор. Ослобођен је 1953. године, убрзо након Стаљинове смрти.

У годинама после „случаја Гузенко“ однос западне јавности према Совјетском Савезу се потпуно променио. У очима милиона људи бивши савезник је постао љути непријатељ, који је, веровали су они, претио да угрози само постојање слободног света. „Црвени страх“ се ширио као пожар, а томе је допринела и ова афера.

Гузенко и његова породица су добили канадско држављанство и нов идентитет. Страхујући од совјетске одмазде Гузенко се на телевизији никад није појавио без маске.

„Да ли мислите да би вам живот био у опасности ако бисте на телевизији престали да се појављује са маском, ако би ваше лице било откривено сада, у овој емисији?“ – запитао га је водитељ једном приликом.

„О, да... Дефинитивно“, одговорио је.

Упркос страховима Гузенко је умро природном смрћу 25. јуна 1982. године у Онтарију.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!