„Руке су мој хлеб“: Историја руских џепароша

Морковкин Анатолиj, Шогин Александр/TASS
Чак и међу криминалцима постоје „занати“ које су више и мање цењени. Највеће поштовање међу руским лоповима имали су џепароши. По чему су се ове „аристократе“ криминалног света разликовале од осталих криминалаца и како су они „оперисали“?

Још у време пре револуције у двориштима сиротињских градских четврти могли сте да затекнете овакву идиличну слику: старац седе браде се игра са дечацима тако што на грану дрвета окачи стари капут, за њега закачи велики број великих и малих лимених звончића, закопча сву дугмад, а у унутрашњи џеп стави новчаницу. Њу добија онај ко успе да је извуче из џепа тако да ниједно звонце не зазвони.

„Зашто да убијам, кад сам рођени џепарош“

Џепарош је криминална професија коју не може свако да научи. Таленат се показује још у детињству и зато су стари лопови будуће кадрове тражили међу децом, привлачећи их описаном игром или импресивним „триковима“. „Мајстори лоповског заната показивали су на тргу са каквом вештином то треба урадити: вадили би пролазнику из џепа табакеру, помирисали дуван и враћали је назад у џеп пролазника, а онај је ходао ништа не примећујући“, описује један случај стручњак за криминалистику Леонид Белогриц-Котљаревски.

„Човек мора да се роди као џепарош екстра класе. Мора да добије од природе известан склоп нервног система, муњевите, прецизне реакције, одговарајући облик прстију, дланова, лаката и рамена, као и неопходну вештину“, пише истраживач криминалног света Александар Кучински. Али то су само предиспозиције које треба тренирати годинама, ништа мање него што мађионичари или варалице на картама тренирају своје умеће.

„То се не може научити“, каже совјетски џепарош Заур Зугумов. „А ипак иза решетака смо делили искуство. У логорима, у радним зонама смо правили страшило, за њега качили звончиће и тако тренирали руке за крађу. На тренинзима сам се сваког пута трудио да постигнем да не зазвони ниједан звончић.“

А за шта су ови људи користили своју вештину? Први џепароши у Русији појавили су се када су папирне новчанице ушле у оптицај и када су људи почели да носе скуп накит, односно у XIX веку. „Оперисали“ су они пре свега на местима где се скупљају богати људи, у позориштима, банкама и скупим продавницама. Како својим изгледом не би изазвали подозрење, лопови су морали да изгледају као аристократе. „Ако би неко од читалаца видео таквог лопова, тешко би поверовао да је пред њим професионални криминалац“, писао је познати криминолог с почетка XX века Григориј Брејтман. „Такав лопов више је личио на лекара, адвоката, агента осигуравајућег друштва. Имао је пријатну спољашност и изванредне манире. Носио је прелепо одело, увек од најбољег кројача. Јасно је да такав лопов, посебно ако у позоришту седи у првом реду, не изазива никакву сумњу.“

Управо због тога су први џепароши заслужили звање „џентлмена“ криминалног света. У својој делатности нису користили насиље, нису претили нити извлачили оружје, а жртве су им били само богаташи, што им је смиривало савест и обезбеђивало блажи однос царске полиције према њима. Јасно је да ће се према лопову који је трговцу украо новчаник полицајци понашати боље него према убици или разбојнику. „Зашто да убијам, када сам рођени џепарош! Прођите читаву Русију и питајте: може ли џепарош да убије човека? Ма свако ће вам се насмејати у лице!“ – ово су речи џепароша из Одесе, који је био погрешно оптужен за убиство.

У XIX веку „аристократе“ и полиција су се често добро познавали. Градови тада нису били тако велики, лопова није било тако много, а осим тога, џепароши су по правилу „оперисали“ на познатим местима. „Међу тим лоповима“ – пише Брејтман - „не уочава се она генерална исквареност као међу другим криминалцима. Скоро свако од њих има своју породицу, живи у својој кући, гаји децу и дешава се да многа таква деца одрасту као пристојни људи.“ У полицији је постојала картотека о познатим преступницима, а осим тога полицајци у цивилу, који су радили у саобраћају и на местима где се скупља народ, могли су да их препознају. Али зашто онда нису хватали џепароше?

Засторници, штипачи и пецароши

С обзиром да су били образовани и познавали законе, лопови су знали да их могу ухапсити само на месту преступа у тренутку када извлаче новац из џепа жртве. Ако полицајац пропусти тај тренутак, он не може да докаже да новац није испао из џепа. А код лопова је немогуће пронаћи новчаник већ после неколико секунди. Он би га или бацио на земљу или предао свом помоћнику који би се мирно удаљио са лица места. Док би лопов остао присутан и можда чак покушао да „помогне“ покраденом да нађе новчаник. Ако га осумњиче, „аристократа“ почиње да негодује и заиста, приликом претреса код њега се не нађе ништа. Зато је полиција у царској Русији џепароше углавном хапсила како би предупредила њихове крађе. Лопова су понекад могли да протерају из града, али његов посао му је дозвољавао да га обавља на било ком месту.

Наравно, многи џепароши су ипак били ухваћени на делу. Брејтман описује како је тајни агент ухапсио познату џепарошицу „Ањутку-Вештицу“. У петербуршком позоришту током једне вечери извршене су четири крађе. Агенти су спали с ногу тражећи мушкарца који је то починио, све док један од њих није приметио сумњиву старију даму која се мотала по гужви.

„Видео је како дама завлачи руку у џеп једног господина. Обрадовани полицајац одмах је крадљивицу ухватио за руку и задржао је у џепу. Господин га је тада напао и узвикнуо: 'Завукли сте ми руку у џеп!' 'Извините, господине' – одговорио је овај – 'молим Вас, погледајте моје руке'. Када је пажљиво погледао, господин је видео да је рука агента држала руку пристојно одевене даме која се налазила у његовом џепу и узалуд покушавала да се ослободи стиска. 'О! Госпођо!' – било је све што је запрепашћени господин успео да каже.“

После Фебруарске револуције

Привремена влада је амнестирала затворенике царског режима. На слободу су изашли најразличитији лопови. Осим тога, услови су се променили. Појавио је јавни саобраћај, проширила се мрежа железничких пруга, повећао се број јавних места, а народ је осиромашио. Променили су се и џепароши. И даље су били аристократија криминалног света, јер нису физички повређивали своје жртве, али методе и размере њихове делатности су се променили.

Оне који су крали из џепова капута и мантила („горње одеће“) у криминалном свету презриво су називали „штипачима“ и „горњацима“. „Они у акцију иду у групи“ – пише Александар Кучински - „и бирају масовне догађаје: демонстрације, славља, пијаце. Док један штипач привлачи пажњу жртве, други јој извлаче ствари из џепова и торби. Затим 'екипе' мењају улоге.  У пометњи џепароши могу да опколе збуњену жртву, скрену јој пажњу и чак направе комедију са узвицима: Држи лопова!“

Такозвани „засторници“ покривали су торбу или џеп жртве неким „застором“ као што је пресавијан мантил или букет цвећа, и истом руком у којој су држали „застор“ вадили новац, док су слободном руком предавали карту у превозу, махали новинама, гестикулирали, скрећући пажњу жртве. Ту је, као и у старо време, била потребна посебна вештина. Зугумов се присећа како је украо свежањ новчаница од радника који је управо примио плату. Новац је био у џепу од панталона обучених испод радничке одеће. „Чим је дошао трамвај, ушао сам са жртвом. Кад сам се уверио да је новац стварно ту, почео сам да радим. У једном тренутку он ми се обратио. Замислите мој положај: лева рука ми је скоро до зглоба била у панталонама жртве, врхови прстију те руке држали су за ћошак свежањ новчаница од десет рубаља, а ја, љубазно се осмехујући, разговарам са човеком, водим с њим разговор...“

Постојали су чак и џепароши-„пецароши“, који су рибарским удицама на штапу вадили новчаник из џепа или торбе. Они су често оперисали у возовима на дугим релацијама, тако што би се попели на горњи лежај и спуштали удицу у пртљаг доњег суседа. 

Руке су мој хлеб

Најелитнија врста џепарша били су „писари“ који су просецали (у жаргону: „исписивали“) одећу или торбу жртве у гужви како би се домогли садржаја. „Негде до 70-их година“ – присећа се Зугумов - „у ту сврху су оштрили новчић од 20 копејака по ивици, и секли са четвртином тог новчића. Њу сте лако могли да сакријете у устима. Понекад су лопови, заборавивши на комадић у устима, с њим и јели и спавали.“

Зашто су скривали новчић у устима? Совјетски закони су постали савршенији када се ради о осуђивању лопова. Појавио се појам „крађе уз примену техничких средстава“. Заоштрен новчић је техничко средство за крађу и ако би био пронађен, лопов је могао да добије до десет година затвора. Зато су, на пример, лопови-пецароши смислили начин да избегну ову одредбу: пред милиционерима су расклапали своје удице и целокупну пецарошку опрему, тврдећи да то нема везе са крађом. Онда је њихов преступ потпадао под одредбу обичне крађе за коју се добијало до 5 година затвора. 

Али главни инструмент лопова били су њихова психа и руке. Зато су непријатељ сваког лопова лоше навике и старост. „Обилна храна и бесане ноћи, проведене у друштву дама или за партијом преферанса отупљују реакцију и будност“ – пише Кучински. – Пушење и преједање одражавају се на осетљивост прстију. Старост свим наведеним проблемима придодаје и окошталост зглобова“.

Наравно, лопови су се највише плашили затвора и радних логора. Ту би им упропастили и психу и руке. Совјетски казнено-поправни систем није носио обележја племенитости, као полиција пре револуције. 20-их година, у време процвата џепарошке активности, лоповима су просто ломили прсте. Тежак рад на изградњи хидроелектране на Дњепру или Беломорско-Балтичког канала, плус ужасни услови живота у затвору – све то је непоправљиво уништавало гипкост прстију. Зато су професионални лопови принципијелно избегавали рад у логору. Тако су настала нека „лоповска правила“, међу којима је главно била забрана лоповима било каквог физичког рада, па и рада уопште. Тако су џепароши остали елита криминалног света и у XX веку, налазећи се на челу затворских покрета против било какве сарадње са управом.

Данас, када постоји безготовинско плаћање, а крађа банковних картица је бесмислена, „бизнис џепароша“ доживљава тешке дане. Наиме, готово нико више са собом не носи велике суме новца.

„Џепароша има врло мало. Сва сами 'штипачи'“ – жалосно прича Зугумов. „Углавном краду телефоне од омладине. Лети из задњих џепова фармерки, зими из горњих џепова јакни. Онда их дају у бесцење препродавцима. Можда су се просто времена променила...“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“