Како је млађи официр постао врховни командант руске армије

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Било је то нешто нечувено у руској армији. Наиме, 22. новембра 1917. године први пут се на њеном челу нашао човек који није ни император ни генерал, него обичан млађи официр, и то заставник.

Владимир Лењин је именовао Николаја Васиљевича Криљенка за врховног команданта не да би овај довео Русију до победе у Првом светском рату, него напротив, да би је што брже извукао из тог конфликта.

Пут до врховне власти

Криљенко заправо никада није ни био прави војник, нити је себе сматрао за таквог. Он је имао академско образовање (студирао је филологију и право), а непосредно пред рат је послат на годишњу војну службу у пешадијском пуку града Љубљина. По завршетку обуке Николај Васиљевич је добио чин заставника у резерви.

Његов животни позив, међутим, била је револуционарна борба. Имао је 19 година када се 1904. придружио бољшевицима и од тада се интензивно бавио пропагандом и агитацијом, учествовао у митинзима, издавао и ширио илегалне новине кријући се од полиције. „Професионални револуционар... изванредан правник... сјајан публициста, талентовани говорник“ – тако је Николаја Васиљевича описао Василиј Васиљев, један од најближих Лењинових сабораца.

Први светски рат је био у пуном јеку када је 1915. године Криљенко ухапшен јер је избегавао мобилизацију. Наредне године је, међутим, пуштен из затвора и послат на Југозападни фронт као официр за везу. Али он је и тамо наставио да агитује и позива војнике да одмах одложе оружје и престану са ратовањем.

Што је Русија више тонула у револуционарни хаос, Криљенко је подизан на све вишу позицију. Армија се распадала великом брзином. Када су у њој почеле да се стварају изборне политичке организације, такозвани војнички комитети, он је у њима увек био међу првима. Николај Васиљевич је активно учествовао у бољшевичком преврату, тако да је ушао и у прву совјетску владу, тј. у Савет народних комесара, где је био одговоран за питања армије и морнарице.

На челу армије

Бољшевици су добро знали да могу опстати на власти само ако извуку Русију из Првог светског рата. Први њихов декрет је потписан 8. новембра 1917. године. Био је то Декрет о миру, где је предложено „свим зараћеним народима и њиховим владама да одмах отпочну преговоре о правичном демократском свету“, и тај споразум је требало склопити без анексија и ратне одштете.

Зараћене силе су игнорисале декрет, али је Лењин наредио врховном команданту, генералу Николају Духоњину, да отпочне мировне преговоре са непријатељем. Овај је одбио наређење и 22. новембра је смењен „због непотчињавања налозима Владе и понашања које доноси нечувене недаће радним народима свих земаља и поготово армијама“. Уместо њега је истога дана за врховног команданта постављен заставник Криљенко.

„Ово именовање је врхунац бруке коју је доживела руска армија“, написао је генерал Алексеј Будберг, који је касније постао један од главних актера Белог покрета у Сибиру: „Прво наређење новог врховног команданта издато је преко радија, и у њему се заповеда ’сваком пуку да самостално склопи примирје на свом терену’. У тој наредби се огледа целокупна војна, политичка и ментална ништавност тог изрода садашње руске стварности. Он није имао довољно мозга да схвати да је са оне стране фронта права армија и да отуд неће стићи чак ни одговор на сличан предлог“.

И поред свега, Криљенко је испунио задатак који је добио. Почетком децембра је на фронтовима наступило релативно затишје, а у Брест-Литовску су отпочели мировни преговори између совјетске делегације и представника Централних сила.

Николај Васиљевич је 3. децембра стигао у Могиљов (на територији Белорусије), у штаб врховног команданта, да ухапси Духоњина као „народног непријатеља“. Генерал, међутим, није ни дочекао суђење. И поред протеста самог Криљенка, гомила разјарених морнара је упала у вагон где се налазио Духоњин и усмртила га бајонетима. Израз „послати Духоњину у штаб“ у време Грађанског рата постао је крилатица и значио стрељање на лицу места, без истраге и суђења.

Правник, шахиста и алпиниста

Брестски мировни споразум, склопљен 3. марта 1918. године, означио је излазак Русије из Првог светског рата. Убрзо после тога Криљенко се обратио Лењину са молбом да га ослободи дужности врховног команданта. Бивши заставник је одлучио да се врати својој основној професији правника и затим постао један од утемељивача совјетског правног система.

У годинама Грађанског рата руководио је ванредним судским органима, тј. револуционалним трибуналима, а касније је био државни тужилац на великим политичким судским процесима, био је на функцијама јавног тужиоца РСФСР (Совјетске Русије) и народног комесара (министра) правде СССР-а. Уз непосредно Криљенковљево учешће постављени су правни темељи за масовне репресије крајем 1930-их, проширена је пракса кажњавања из политичких побуда, као и масовних хапшења и гоњења без судске одлуке.

Николај Васиљевич је уједно постао и „отац“ спортског алпинизма у Совјетском Савезу, и издејствовао је признање ове дисциплине на државном нивоу. Не само да је организовао алпинистичке експедиције на Памир, него је и сам активно у њима учествовао. „Планине су подле и опасне, али човек може да их покори ако се не буде повлачио пред потешкоћама... Потребан је стални тренинг ума, окретности и храбрости. Зар то није школа за будуће ратнике, црвене командире?“, говорио је Криљенко.

Николај Криљенко је одиграо важну улогу и у популаризацији шаха у СССР-у. Био је на челу националне асоцијације за шах и шашки, и четрнаест година је уређивао тематски спортски часопис. Издејствовао је да се у Москви одржи неколико међународних турнира са учешћем најбољих шахиста на планети.

Организатори масовних репресија у Совјетском Савезу по правилу су и сами завршавали на оптуженичкој клупи. Ту судбину није избегао ни Николај Криљенко. У доба „Великог терора“ 1938. године ухапшен је под оптужбом да припада антисовјетској организацији и убрзо затим стрељан. Посмртно је рехабилитован 1955. године јер оптужница није била заснована на чињеницама.